U Američkom kutku u Doboju počela je danas radionica slikarstva uz učešće 15 kandidata starosti od sedam do 74 godine, rekao je Srni direktor Kutka Siniša Simić."Organizacijom ove radionice želimo da pomognemo svima onima koji sarađuju sa Kutkom, a posebno mladima, koji su izrazili želju da se bave ovom vrstom umjetničke djelatnosti", naglasio je Simić.Na ovoj prvoj iz serije pripremljenih radionica, kadndidati će biti praktično upoznati sa primjenom slikarskog pribora i četkice, te tri osnovne boje–crvena, plava i žuta, kao i njihovom primjenom u slikarstvu, rekao je voditelj radionice akademski slikar i vajar Pavle Rističevića iz Doboja.
On je naglasio da će učesnici radionice slikati na kartonu na slobodnu temu, jer time mogu pokazati svoje dosadašnje slikarsko znanje i umijeće, koje će se sagleadti i u daljem radu stručno obraditi. Svi radovi biće predstavljeni na izložbi, koja će biti organizovana u Kutku, 28 novembra, povodom obilježavanju američkog praznika Dana zahvalnosti. Američki kutak u Doboju otvoren je 26. septembra 2007. godine, a projekat je ostvaren partnerskim odnosima Kancelarije za odnose sa javnošću Ambasade SAD u BiH i opštine Doboj. (SRNA)
Panonski šansonjer Zvonko Bogdan proslaviće 45 godina diskografskog i autorskog rada koncertom pod nazivom „Svake noći tebi pevam” večeras (20.30) u Sava centru.
Svečarski koncert je nazvan po pesmi “Svake noći tebi pevam”, koja se nalazi na prvoj vinilnoj ploči u karijeri Zvonka Bogdana, LP-u snimljenom uz pratnju tamburaškog orkestra legendarnog Janike Balaža i objavljenom 3. decembra 1968. godine za Jugoton.
Tom pločom počela je diskografska karijera Zvonka Bogdana tokom koje je snimio brojne albume na kojima je, pored sopstvenih kompozicija, snimio svoje jedinstvene interpretacije narodnih i pesmama drugih autora kao što su “U tom Somboru”, “Što se bore misli moje”, “Ima dana”, “Evo banke, Cigane moj”, “Ko te ima taj te nema”, “Vratiće se rode”...
- Većinu mojih pesama sam iskustveno preživeo. Ljudi cene moju muziku jer znaju da sam doživeo emociju koju im sa scene nudim. Kroz svoje pesme ja sam se vraćao u prošlost, u detinjstvo, oživljavajući tako uspomene na konkretne ljude i događaje. Vojvodina je za mene uvek bila inspiracija. Želim da od zaborava otrgnem divno vreme kada se u Vojvodini živelo uz tamburaše, vino, konje i dobru pesmu. Iz današnje perspektive to vreme izgleda kao bajka - kaže za “Blic” Zvonko Bogdan.
Izvorne a njegove Kvalitet Bogdanovih autorskih pesama najbolje pokazuje činjenica da ih danas mnogi doživljavaju kao izvorne narodne pesme - “Ej salaši na severu Bačke”, “Govori se da me varaš”, “Već odavno spremam svog mrkova”, “Ne mogu se tačno setit leta”, “Prošle su mnoge ljubavi”, “Život teče u laganom ritmu”...
Народно позориште у Београду обележило је 145 година постојања, а награду "Раша Плаовић" добио је глумац Војин Ћетковић за улогу “Отела”. Жири, који су чинили Игор Ђорђевић, Рашко Јовановић, Ана Григоровић, Славко Милановић и Бобан Јефтић
у образложењу одлуке наводи да је Ћетковић остварио истинску глумачку бравуру, лауреат је изјавио да му је част што ће његове име бити на табли у фоајеу Народног позоришта. Поред награде "Раша Плаовић", по одлуци Управног одбора Народног позоришта, додељена је и награда за најбољу представу у сезони оперском ансамблу за представу "Аида" у режији Дејана Миладиновића.
За најбоља индивидуална уметничка остварења награде су додељене Миодрагу Кривокапићу, Тамари Пинговић, Сањи Керкез, Јасмини Трумбеташ Петровић и Марији Вицковић.
Додељене су и плакете балетском играчу у пензији Душану Симовићу, као и печати прваку драме Марку Николићу, првакињи опере Вери Мирановић Микић и редитељу Дејану Миладиновићу.
Бањалука - Представа "Арт", рађена по тексту Јасмине Реза и у режији Слободана Перишића, биће изведена у четвртак у 20 часова на даскама Градског позоришта "Јазавац".
Овај комад, у којем глуме Љубиша Савановић, Бранко Јанковић и Борис Шавија, привукао је пажњу позоришне публике у Републици Српској. Драмски комад "Арт" отвара више питања, као што су она о умјетности, пријатељству, браку, занимању, потрошачком друштву. На позоришној сцени ова три млада глумца доносе причу о пријатељству и пролазности материјалних ствари.
Pod pokroviteljstvom opštine Brod, a u organizaciji Administrativne službe opštine i Narodne biblioteke „Branko Ćopić“ u petak 29. novembra održaće se književno veče.
Gosti večeri su: Branko Perić, Voja Čolanović i Rastko Guzina. Tema večeri je promocija knjige „Zločin i kazna pukovnika Kalamande“.
Druženje sa piscima će se održati u sali Skupštine opštine sa početkom u 19 časova.
Slika Fransisa Bejkona, triptih “Tri studije Lusijana Frojda”, prodata je za 142,4 miliona dolara i postala najskuplje delo prodato na aukciji. Najskuplja prodata slika jednog srpskog umetnika je već trinaest godina „Ukrotitelj zmija” iz 1887. Paje Jovanovića koja je prodata za 169.580 evra.
Jovanovićeva slika je prodata u Londonu na aukciji kod „Kristija”, a drugo najskuplje delo je “Selo” Save Šumanovića - 64.000 evra.
- Naši slikari uglavnom ne učestvuju u tim velikim aukcijama jer, pre svega, te aukcije moramo mi da organizujemo, a mi smo ekonomski previše slabašni za tako nešto. Ipak, ima i onih primera kada smo i preterali u svetskim okvirima sa cenama koje su postigle neke slike naših umetnika. Jedan od primera jeste aukcija u Parizu na kojoj je prodata slika Save Šumanovića - kaže kustos Nikola Kusovac.
Tom prilikom je procenitelj pogledao šta piše o Savi Šumanoviću i procenio je sliku na 1.500 evra, a ona je dostigla cenu od 64.000 evra jer je neko od naših ljudi kupio to umetničko delo. To je bila svetska senzacija. Slično je bilo sa Pajinim “Ukrotiteljem zmija” koji je od početne cene od 15.000 evra, postigao deset puta veću sumu.
- Znate, vi kada izlazite na aukciju recimo s Pikasom, možete da od početne cene oko 80 miliona evra da dostignete cenu od 110 miliona, ali da se desi da slika bude prodata za 40 puta veću cenu od procenjene, kao što je bio primer sa Šumanovićem, to onda unese pometnju u tom svetu - ističe Kusovac.
Slika „Selo” Save Šumanovića prodata je za 64.000 evra
Među pet najskupljih slika domaćih autora je i “Morska obala” Petra Dobrovića, koja je prodata za 39.000 evra, zatim “Omaž Odiseji 2001” Ljube Popovića koja je dostigla cenu od 33.000 evra i “Kraljica Natalija” Uroša Predića za koju je kupac izdvojio 32.698 evra.
Danas su dvojica naših Parižana, Vladimir Veličković i Ljubomir Popović, na prvom mestu slikara čija se dela najčešće traže na tržištu.
Uroš Predić: „Kraljica Natalija”, 32.698 evra
Blic
- Biti na svetskom tržištu i imati cenu, to smo prvi put sa ovih prostora, od kralja Aleksandra pa naovamo, postigli Dado Đurić, Vlada Veličković i ja kad smo se našli na takozvanoj međunarodnoj koti. Naravno, mi nismo u vrhu gde se nalaze Šagal, Miro, Pikaso i drugi. Mi smo u drugoj ili trećoj ligi. Znači, nas trojica imamo cenu. Takođe, moja slika “Mesečarka” nalazi se u najvećoj svetskoj kolekciji u Njujorku kod Filipakija i ja sam prvi Srbin koji se našao tamo, kao što je Veličković u nekim velikim kolekcijama, i to znači nešto - ispričao nam je nedavno slikar Ljuba Popović.
Bijenale, generalno gledano, pokazuje konfuznu sliku današnje umetnosti, uz odsustvo svesti o stanju civilizacije, koja vapi za kritičkim sagledavanjem opšte krize u kojoj se nalazi. Venecijansko bijenale umetnosti propustilo je priliku da pokaže kakva bi mogla da bude uloga savremene umetnosti u današnjem turbulentnom svetu, jer se ambiciozno zamišljena koncepcija umetničkog direktora Masimilijana Đionija o "enciklopedijskoj palati" uglavnom svela na prikaz toga šta sve može da bude umetnost i ko sve mogu da budu umetnici.
Uz pojedine izuzetne radove, koji se neminovno mogu naći među više od 150 umetnika iz 37 zemalja na centralnoj izložbi i u 88 nacionalnih paviljona, 55. Bijenale, generalno gledano, pokazuje konfuznu sliku današnje umetnosti, uz odsustvo svesti o stanju civilizacije, koja vapi za kritičkim sagledavanjem opšte krize u kojoj se nalazi, kao i za novim znanjima, perspektivama i idejama, konstruktivnim i hrabrim rešenjima…
Centralna izložba 55. Bijenala "Enciklopedijska palata", inspirisana utopijskim snom italijanskog auto-mehaničara i samoukog umetnika Marina Auritija o monumentalnom zdanju u Vašingtonu koje bi sakupilo sva znanja i otkrića ljudskog roda, pružila je eklektičan izbor umetničkih praksi u rasponu koji seže i stotinak godina unazad, uz istorijske artefakte. Đioni je zamislio 55. Bijenale kao imaginarni muzej koji bi trebalo da inicira razmišljanja o različitim načinima na koji se slike mogu koristiti "u organizovanju znanja i oblikovanju našeg doživljaja sveta". Predstavljajući i savremena, i dela iz prošlosti različitih referenci, kao i radove za koje ni njihovi autori ne tvrde da su umetnost, želeo je da podstakne "imaginaciju izvan realnosti, san o nekoj drugoj realnosti…"
Na 55. Bijenalu našla se tako i ezoterija, kao i niz eskapističkih radova, kako profesionalnih umetnika, tako i mnogih amatera, odnosno autsajdera - kako je Đioni nazvao ljude van profesionalnog umetničkog sveta, pozvavši ih u nameri da pokaže šta je umetnički svet danas - u eri digitalne hiper-povezanosti, odnosno šta su slike u našim glavama, a ne u medijskom i onlajn prostoru.
Rušeći granicu između profesionalnih umetnika i amatera, autsajdera i insajdera, izložba 55. Bijenala, kako je zamislio Đioni, trebalo je da pruži antropološki pristup slikama današnjice, posebno se fokusirajući na imaginaciju i njene funkcije.
"Koji je prostor preostao za unutrašnje slike - snove, halucinacije i vizije - u eri okupiranoj spoljnim slikama? I koja je svrha stvaranja slike sveta kada on sam ubrzano postaje kao slika?", naveo je Đioni o konceptu glavne izložbe 55. Bijenala koja počinje Auritijevom maketom, dopremljenom iz Folk art muzeja u Njujorku. Đioni smatra da ona zapravo "najbolje reflektuje gigantski obim Bijenala u Veneciji i nemogućnost sagledavanja enormno velikog sveta umetnosti danas".
Đioni je na centralnoj izložbi ukrstio savremene umetnike i sa radovima davno preminulih spiritualista, kao što su apstrakcije Hilme af Klint (1862-1944), "proročanski" crteži Alistera Kroulija (1875-1947) ili kaleidoskopska tumačenja univerzuma Augustina Lesaža (1876-1954), pozajmljena iz art-brut kolekcije u Lozani.
Počasno mesto u centralnom paviljonu, kojim je Đioni naglasio koncept "autsajdera" i "unutrašnjih slika", dobio je čuveni psihoanalitičar Karl Gustav Jung, predstavljen "Crvenom knjigom" - ilustrovanim memoarima na kojima je radio 16 godina, a koji prikazuju njegove snove, fantazije i vizije iz detinjstva, na kojima je zasnovao kasniji opus. Transkripti Jungovih vizija i njihove interpretacije i simboličke ilustracije bili su donedavno dostupni samo uskom krugu njegovih prijatelja i rodbine. "Crvena knjiga" premijerno je izložena u Italiji, a prvi put se i verovatno poslednji, našla među radovima savremene umetnosti.
Iako je otvorio vrata tzv. autsajderima, Đioni se nije lišio ni zvezda, posebno američke (Brus Nojman, Sindi Šerman, Pol Makarti, Ričard Sera, Valter de Marija…) i evropske umetničke scene (Fišli i Vajs, Sara Lukas, Stiv Mekvin i Tino Segal, koji je i dobio Zlatnog lava za najboljeg umetnika na centralnoj izložbi).
Sa prostora bivše Jugoslavije nema nijednog umetnika na centralnoj izložbi, a nije zastupljena značajnije ni cela istočna Evropa.
Učesnika iz Afrike i Južne Amerike je ukupno desetak, koliko ih je i iz Azije, što takođe govori o "enciklopedijskom" konceptu. Manjak diverziteta na centralnoj izložbi Bijenala, primetan već godinama, nadoknađuju nacionalni paviljoni kojih je ove godine 88 (pre deset godina bilo ih je 63), uključujući deset debitanata (Angola, Bahami, Bahrein, Kosovo, Kuvajt, Maldivi, Obala Slonovače, Paragvaj, Tuvalu i Vatikan).
Najboljim paviljonom 55. Bijenala, na opšte iznenađenje, proglašen je upravo jedan od debitantskih - Paviljon Angole, u kojem se predstavio Edson Čagas. Njegov rad sa napuštenim objektima koji, razmešteni po gradu, stvaraju nove odnose sa urbanim kontekstom, uklapa se u koncept "sakupljanja" koji je Đioni uveo, ali je mnogim predstavnicima stručne javnosti promakao za vreme vernisaža.
Na kritike o manjku diverziteta na centralnoj izložbi "olimpijade umetnosti", kako se Bijenale često naziva, Đioni je odgovorio statističkim podacima, navodeći da ove godine učestvuju umetnici iz 37 zemalja (2011. bili su iz 22 zemlje, a 2009. iz 30), da je više azijskih i južnoameričkih umetnika nego pre dve godine. Takođe, više je žena nego 2009. i 2011.
Među njima je i Sindi Šerman, poznata po fotografijama kojima se transformiše u različite ličnosti, koja je dobila ulogu kustosa izložbe unutar centralne izložbe, a za svojevrsni imaginarni muzej lutaka, fotografija, skulptura, crteža… pozvala je i neafirmisane umetnike i zatvorenike, kao i popularna imena, kao što su Rozmari Trokel, Robert Gober, Pol Makarti, Čarls Rej…
Pažnju je privukao poljski umetnik Artur Žmijevski video radom o slepim ljudima koji slikaju svet koji ne vide (Blindly), koji pokazuje istovremeno i besmisao i nemoć, ali i odlučnost za bavljenje umetnošću. Na neki način taj rad postavlja ključno pitanje smisla umetnosti danas, pa i samog Bijenala u Veneciji.
Upečatljiv rad prikazao je i poljski umetnik Pavel Altamer, izazivajući kod mnogih posetilaca jezu serijom od stotinak skulptura "Venecijanci" u prirodnoj veličini, napravljenih od plastičnih sivih traka. Svojevrsni "grad duhova" trebalo bi, prema Altameru, da nas podseti da je veliki uspeh shvatiti da telo nije samo vozilo duše.
Veliki prostor dobili su crteži Rudolfa Stajnera, dijagrami koji predstavljaju idealistički san o dokučavanju celokupnog univerzuma. U blizini je i rad Tina Segala, dobitnika Zlatnog lava za najboljeg umetnika na centralnoj izložbi, koji je stvorio jednu od svojih "konstruisanih situacija" sa performerima različitih generacija koji dočaravaju prenošenje znanja, mitova i kulture, kao i univerzalni karakter ljudskog uma i iskustva.
Pažnju je izazvao i rad Olivera Kroja i Olivera Eslera "387 kuća Petera Frica (1916-1992)" s minijaturnim maketama zgrada živopisnog austrijskog gradića, kao i 200 minijaturnih glinenih skulptura u staklenim vitrinama koje su predstavili švajcarski umetnici Fišli i Vajs, ironično se osvrćući na sladunjave momente današnjeg sveta i ljudske istorije, misterije i banalnosti svakodnevnog života. Tako su Ajnštajnovi roditelji prikazani neposredno nakon začeća sina, Žak Lakan kada je prvi put video sebe u ogledalu, grupa krompira koji se pitaju kako su uopšte stigli u Evropu, Mik Džeger i Brajan Džons kako odlaze kući zadovoljni pesmom "I can't get no satisfaction"…
Enciklopedijski koncept i opsesivnost "kolekcionara" kvalitetom prikupljenog odražava se kroz rad pokojnog Ditera Rota koji je za "Solo scene" snimao sebe svakodnevno poslednjih godina života (kraj 90-ih), obavljajući banalne aktivnosti, a svaki snimak je studiozno katalogizirao.
Pjer Paolo Pazolini bio je inspiracija za novi dokumentarac američke umetnice Šeron Sajes, kao i za skulpture Ričarda Sere, smeštene u okruženju mračnih realističkih slika sa morskim prizorom Tjerija de Koridera.
Hito Stejerl u novom radu za 55. Bijenale dala je svojevrsni gerilski priručnik kako biti neopažen u današnjem svetu digitalnog hiper-nadzora, dok Kohei Jošijuki, posredstvom fotografija napravljenih od ultracrvenih snimaka, pruža pogled na seks parova u parku i voajere, kojima i sam pripada.
Posebnu pažnju privukao je "Lenjingradski album" Evgenija Kozlova koji dočarava seksualne fantazije iz dečaštva.
Među radovima na centralnoj izložbi su i crteži božanstava pripadnika Šaker zajednice, demoni na crtežima šamana sa Solomonskih Ostrva, kosmografija Gua Fenđija i Eme Kunc, religijske ikone Jan-Frederika Šnajdera… Svojevrsno strahopoštovanje prema kosmosu primetno je u mnogim radovima, od filmova Melvina Motija do refleksija o prirodi Lorena Montarona i pejsaža Tjerija de Koridea. Niz radova opisuje i unutrašnji svet u kojem se prepliću forme prirode i imaginacija, a ta tajna veza mikro i makrokosmosa prisutna je i u radovima dobitnica Zlatnog lava za životno delo - Marize Merc i Marije Lasnig.
Na dinamičnu tenziju unutrašnjeg i spoljašnjeg ukazuju radovi koji istražuju ulogu imaginacije u zatvorima (Rozela Biskoti) i psihijatrijskim bolnicama (Eva Kotakova).
Niz radova zasnovan je na motivima pisanih dela, pa se Kristijana Soulou bavi imaginarnim bićima Horhea Luisa Borhesa, a Hoze Antonio Suarez Londonjo iz Kolumbije transformiše u slike dnevnike Franca Kafke.
Đionijeva izložba, između ostalog, slavi i knjigu, kao objekat koji je danas u opasnosti od nestanka, a riznica je znanja, sredstvo introspekcije i izlaz u svet fantazije. Od Jungove "Crvene knjige", preko asamblaža najrazličitijih albuma japanskog umetnika Šinra Otake, do vizuelne hronike "Knjige postanja" američkog strip autora Roberta Kramba.
Video radovi Nila Belufa i Stiva Mekvina reflektuju različite pristupe oslikavanja budućnosti, a više radova bavi se pitanjem memorije, kao i pitanjima informacija, spektakla i znanja u digitalnoj eri.
U kontrastu je instalacija Valdera de Marije od zlatnih poluga koja slavi punoću i čistotu geometrije, a rezultat je složenih numeroloških kalkulacija - posebnog sistema u kojem su bezbrojne mogućnosti imaginacije reducirane do ekstremne sinteze.
Megalomanskim konceptom, 55. Bijenale ne samo da nije ponudilo "sva znanja i otkrića sveta" i uspostavilo "sinhronizovanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti", kako je Đioni zamislio, već je ostalo i bez aktuelne refleksije.
Kritičku notu dali su pre svega pojedini nacionalni paviljoni, jer radovi u tom segmentu Bijenala nisu toliko strikno vezani za temu centralne izložbe koliko su to radovi koje bira umetnički direktor.
Uopštena tema Bijenala ponavlja se zapravo već godinama, pružajući organizatorima i umetničkim direktorima širok prostor za opravdanje izbora učesnika najstarije i najveće nekomercijalne svetske izložbe.
Đioni je naveo da je model Bijenala zapravo sam po sebi zasnovan na nemogućoj želji da skoncentriše beskrajne svetove savremene umetnosti na jednom mestu, što je zadatak koji izgleda pođednako apsurdan kao i Auritijev san o "enciklopedijskoj palati".
Venecijansko bijenale, uz centralnu izložbu i nacionalne paviljone, razmeštene najvećim delom u Đardinima i Arsenalu, ali i u palatama širom Venecije, obuhvata još gotovo 50 pratećih, kolateralnih događaja, koje je takođe odabrao Đioni.
U Američkom kutku u Doboju počela je danas radionica slikarstva uz učešće 15 kandidata starosti od sedam do 74 godine, rekao je Srni direktor Kutka Siniša Simić."Organizacijom ove radionice želimo da pomognemo svima onima koji sarađuju sa Kutkom, a posebno mladima, koji su izrazili želju da se bave ovom vrstom umjetničke djelatnosti", naglasio je Simić.Na ovoj prvoj iz serije pripremljenih radionica, kadndidati će biti praktično upoznati sa primjenom slikarskog pribora i četkice, te tri osnovne boje–crvena, plava i žuta, kao i njihovom primjenom u slikarstvu, rekao je voditelj radionice akademski slikar i vajar Pavle Rističevića iz Doboja.
