У САНУ одржан разговор о афирмацији квалитетне музике. Можемо у Гучи трубу да подигнемо на виши ниво, а не да зовемо Северину као госта, каже етномузиколог Димитрије Големовић
Аутор: Мирјана Сретеновић
Памтим када сам осамдесетих година пролазио Врачаром, није било улице ни подрума у којима се не би чула свирка неког бенда. Данас тражим такав звук, али тога више нема. Млади можда немају могућности или не виде сврху бављења музиком – рекао је композитор Владимир Граић на панел дискусији у Српској академији наука и уметности, коју је организовао Међународни музички центар „Maestro international” на тему афирмације квалитетног музичког стваралаштва Србије.
– У нашој ризници постоји толико тога лепог, много је заборављених песама, док су музички мириси са Истока све опојнији – истакао је Граић и подсетио да је некада музика била седативно средство у општем безнађу у којем смо сви живели.
– Данас млађима треба дати шансу да нешто створе. Музичка омладина имала је на мене велики утицај: упутила ме је на нашу баштину и на старе мајсторе, одлазио сам на концерте на Коларцу. На фестивалима био сам мотивисан да покажем оно што сам створио у своја четири зида и имао сам прилику да се упоредим са другима. У Србији данас не постоји озбиљан фестивал популарне музике, нема више Београдског пролећа, ни Месама. Коме и како онда млади да покажу свој рад – пита Граић и констатује да је евидентна ерозија свега што је у музици ваљало.
Инструменталиста Бора Дугић испричао је да је био последњи клинац у крагујевачкој гимназији који је свирао на фрули, на згражавање девојака које су у то доба лудовале за Битлсима. Онда је почео да свира њихову „Жуту подморницу” на фрули и тако популарисао тај инструмент. – У Бугарској имају оркестар народних инструмената, док код нас људи осећају готово гађење када виде гусле. Наш стид од опанака обиће нам се о главу. Ако не можете да поднесете да је ваш деда, или прадеда, носио опанке, нешто није у реду са вашим васпитањем. Ја сам старешина фестивала фруле у Прислоници – Чачак. Добро је што су деца почела да свирају на фрули. Талентовани музичари морају да добију своје место на сцени.
Етномузиколог Димитрије Големовић рекао је да су у Прислоници расписали конкурс за савремену композицију, за фрулу, инспирисану фолклором. – На сличне начине можемо и у Гучи да трубу подигнемо на виши ниво, а не да зовемо Северину као госта. Такође, имамо пример да је емисија „Шљивик” на РТС-у, која је имала два милиона гледалаца, укинута као превише скупа. Она је била мост између елите и широких народних маса. Од сељанке до професора универзитета сви су честитали за ту емисију, јер је нађен заједнички именитељ, оличен у изворној песми, за људе у овој, по свему разједињеној, земљи – рекао је Големовић.
Говорећи о тамној страни музике и њеној употребној функцији коју је имала кроз историју, композитор Зоран Христић споменуо је да су најбољи маршеви стварани у доба Хитлера, али с намером да милионе поведу у ужасне походе. Рекао је и да је његова генерација билa ускраћена за познавање Мокрањчеве литургије, али је у пола ноћи знала песму „У тунелу усред мрака сија звезда петокрака”, да би после комунизма дошло до „потпуног исклизнућа” са турбо-фолком као опијумом за масе. Као добар пример издвојио је недавни концерт Дечје филхармоније на пуном Ташмајдану, „што показује да су људи жељни квалитетне музике” и похвалио акустичност сале Дома синдиката, предложивши да то буде дивна, обновљена концертна дворана усред града која би могла да носи Мокрањчево име.
Диригент Бојан Суђић је приметио да смо затрпани различитим статистикама које показују где смо ми у односу на свет у области економије, загађености ваздуха, спорта, али да нема јасног показатеља, у виду стратегије у култури, која би показала где је наше место и куда желимо да идемо.
– По чему меримо досеге појединих нација у прошлости, ако не по стању духа и идеја једне државе. Потребна нам је озбиљна евалуација, анализа и препознавање духа времена како би се стање побољшало, као и сазнање шта раде културе сличне нашој. Немамо право да не кренемо ка тражењу решења. Бугарска је постигла препознатљивост у музичком свету, ми нисмо, нити колеге из света знају шта овде радимо. Потребно је да се део новца, улаган да се код нас доведу светски оркестри, усмери и ка нашим ансамблима” – рекао је Бојан Суђић и истакао да се лично труди да оркестар РТС-а представља српске музичаре, баштину и композиторе. Истакао је и потребу да сагледамо тренутно стање нашег школства, јер нам талентовани свет одлази, и у том смислу подсетио да на водећим позицијама у Лондонском симфонијском оркестру свирају три наша музичара... Овај скуп ће, како је најављено, бити само један у низу разговора о стању у култури, с намером да струка да свој допринос да се ствари унапреде.
