Професор др Предраг Пипер је редовни члан САНУ, стални члан Матице српске и редовни професор на Филолошком факултету УБ. Члан је многобројних међународних удружења и организација и вишеструки добитник међународних награда за свој рад. Осим у Новом Саду и Београду, предавао је на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу и Иванову, Задру, Сеулу, Сапору, Нишу, Љубљани и Скопљу. Међу студентима је поштовани професор као што и он њих поштује.
Држава путем својих органа води или треба да води укупну политику у земљи, укључујући језичку политику, ослањајући се притом на мишљења водећих меродавних установа и појединаца. Језичка политика има за предмет, пре свега, питања статуса језика и писма, да би их штитила, и култивисала и усмеравала динамику њиховог развоја, а то су примарно идентитетска питања. На основу утврђене језичке политике лингвистичке установе у сарадњи с појединим лингвистима баве се језичким планирањем, нпр. израда речника, граматика, правописа, уџбеника итд. Језичко планирање се односи првенствено на стварање корпуса неопходне литературе да би се, поред осталог, статусна питања успешно решавала. За језичку политику је примарно одговорна држава, а за језичко планирање, пре свега, наука и струка, мада то није увек строго раздвојено. Ако се држава не бави (довољно) оним што би морала, ако не води језичку политику у својој земљи и у њеном интересу, води је неко други у свом интересу, јер је област културе умногоме поприште испољавања меке моћи (Џ. Нај) у борби за сфере утицаја. Тако се такође обликује јавно мњење и, поред осталог, утиче на слику нације о себи и о својим стратешким циљевима. Језичка политика не може се успешно водити без њених јасно утврђених носилаца и без добре стратегије. У Србији тога немамо. Код нас се држава тиме одавно не бави. Да ли је то последица немара, или намере, или нечег трећег, или свега помало, то би заслуживало да буде темељно испитано.
Међутим, колико није добро када у држави нема језичке политике, или када се ретким полумерама покушава створити утисак да она постоји, толико је такође штетно када о њој одлучују само политичари и државни чиниоци без лингвистичког знања, који следе искључиво свој тренутни политички интерес игноришући реч лингвиста (тако је, на пример, у наш образовни систем уведен „босански” језик). С друге стране, погрешно је мишљење, доста раширено у нашем јавном мњењу, да су за језичку политику одговорни искључиво лингвисти и научне установе. Лингвисти треба да предлажу решења, да дају савете, да покрећу иницијативе, да подрже или критикују одлуке надлежних министарстава, да подучавају о питањима језичке политике, да учествују у остваривању утврђене језичке политике, али коначне одлуке у тој области доноси држава, она их спроводи и контролише па је њена одговорност ту највећа. Тачно идентификовање главног носиоца језичке политике јесте први услов њене успешности.
Редовни сте члан САНУ, секретар сте Одељења језика и књижевности. Члан сте Управног одбора Матице српске. Како видите улогу ове две наше најстарије и најзначајније институције културе у очувању српског језика?
Матица српска је старија сестра Српске академије. Као што бива са сестрама, оне су сличне, али нису исте – једна је старија, друга је млађа, једна је мања, друга је већа, једна је у Новом Саду, друга у Београду итд., али њих две теже истом циљу на корист српског народа, али и других нама ближих и даљих народа. Оне се у томе одлично допуњују, а често се и заједнички труде на истом послу, као што је, на пример, капитални пројекат израде Српске енциклопедије, чији ће четврти том оне објавити почетком следеће године заједно са Заводом за уџбенике, уз помоћ надлежних министарстава. Матица српска је најстарија словенска матица. И Матица српска и САНУ (на почетку: Друштво српске словесности) основане су првенствено ради неговања и унапређивања српског језика и писма, као и српске књижевности и науке у целини. И данас се у Матици српској и у САНУ тим питањима посвећује велика пажња (највише у оквиру капиталних лексикографских пројеката, али и на много других начина), што не значи да се на томе не би могло радити и још боље и још више. Српски језик треба стално уређивати и неговати у целини његове реалности у простору, времену, друштву, науци и књижевности, како би се његов изражајни потенцијал у целости сачувао и развијао. Што је српски народ бројчано мањи и што је више издељен државним границама, већи је значај Матице српске и САНУ као његових кровних културних установа (кров „на две воде”), које наткриљују свеколико Српство, подстичу осећање припадности истом народу, језику и култури и тежњу ка сарадњи у свему што је добро, лепо и племенито.
Истовремено, бавите се и славистиком и србистиком. Где се проналазите у већој мери – у славистици или србистици?
Наука о српском језику је део науке о словенским језицима. Зато не бих одвајао србистику од славистике. На универзитетима у Србији те катедре су засебне, пре свега, из организационих разлога. Слично је и у другим земљама с њиховим матичним језицима. Наши највећи стручњаци за српски језик, да поменем само Александра Белића, Павла Ивића и Милку Ивић, бавили су се успешно и ширим славистичким темама. Од свог првог објављеног рада до данас бавим се српским (раније српскохрватским) језиком, било у поређењу с неким другим словенским језиком, најчешће руским, или са свим другим словенским језицима, или без таквих поређења. Колеге које добро знају шта радим тако ме, надам се, и доживљавају, без непотребних класификација по већој или мањој припадности овој или оној грани славистике. Сматрам да стручњак за српски језик теже може постићи високе резултате, ако нема добар увид и у друге области славистике и лингвистике, а да, с друге стране, сваки слависта треба да има релативно добар увид у науку о српском језику, као и о другим словенским језицима, поред оног словенског језика којим се тренутно највише бави.
Говорили сте својевремено и о политичком говору и политичким метафорама. На који начин политички дискурс улази у наше изражавање и како утиче на нашу свест?
Они који се стално излажу медијској контаминацији, а нису развили неки одбрамбени механизам да се тога зла бар донекле сачувају, будући можда још и склони подражавању онога што тренутно преовлађује, постају жртве циљаног обликовања јавног мњења, које мање или више свесно или несвесно прихватају. Они тако усвајају и језик политичке коректности и актуелног политичког новоговора, поготову ако им то може мало помоћи да напредују у каријери и ако се не устручавају да се и на тај начин представе као савремени, ма шта то значило.
Излаз би, укратко, био у томе да пазимо шта слушамо, како говоримо и како пишемо. Корисно је не излагати се штетном озрачењу политичког дискурса више него што је потребно да се добију главне информације и читати добре писце. Нажалост, данас се све више гледа и слуша телевизија, а све мање се чита. Писменост је у извесном повлачењу и то је, изгледа, планетарна појава, надам се – привремено. Књижевни језик није, наравно, само језик књижевности, али у језгру доброг књижевног језика морао би остати језик најбољих писаца, мада књижевни језик мора обухватати и језик научника, публициста и стручњака различитих усмерења, укључујући области политике и медија, иако се све оно што се тамо каже и објави не сме узимати за језички образац којем треба тежити. У добром књижевном језику функционалност не сме бити испред лепоте израза, оличене у језику најбољих писаца, који треба да поседује еластичну стабилност књижевнојезичке норме и који мора бити с разумном мером отворен за промене као и за додире са другим језицима и културама, али који се не сме препустити стихијском развоју.
Људи са осећањем националне искорењености радо претерују с употребом страних речи, а људи којима импонује улично понашање пишу уличним језиком. Тзв. демократизација језика често се своди на његову вулгаризацију, што уосталом важи и за „демократизацију“ у многим другим областима. Али проблем није само у стихијском уношењу у српски језик многих страних речи које су непотребне (јер има, наравно, и оних које су потребне), нити у непотребној употреби сленга и вулгаризама где томе није место, него је проблем и у све израженијој политизацији језика, у покушајима да се граматика савременог српског језика промени и усклади с правилима нове српске политичке коректности, нпр. претеривање с родном равноправношћу на новом таласу радикалног феминизма, вештачки неологизми типа академкиња, примаријускиња, инжењерка, архитекткиња, хируршкиња и сл. Социјалне фемининативе који спонтано улазе у језик треба, разуме се, прихватити и одредити им стилску вредност и сферу употребе, али мењања језика на силу и вештачког стварања нове граматичке категорије, тога није било ни у изразито ауторитарним друштвима.
Први код нас написали сте „Нормативну граматику”. Како сте дошли до тога да напишете граматику са идејом да она буде нормативна и шта је за вас нормативност: строго раздвајање правилног од неправилног – или нормативност не мора да буде тако „строга”?
На иницијативу Одбора за стандардизацију српског језика настала је цела библиотека нормативистичке литературе о српском језику па је стога било очекивано да буде написана и нормативна граматика, чега смо се подухватили академик Иван Клајн и ја. У уводу у Нормативну граматику српског језика изложена је концепција књижевнојезичке норме на којој, по нашем мишљењу, може и треба да се развија лингвистичка нормативистика, што потврђује и историја развоја многих књижевних језика и њихове норме. Та концепција, разуме се, може бити предмет расправе, развијања, дограђивања или аргументованог оспоравања. Овде се, у форми интервјуа, она не може подробно изложити.
Сасвим кратко речено, једна од најважнијих одлика сваке цивилизације јесте уређеност: града, државе, права па и писмености, за коју је карактеристичан систем – прво обичаја, а затим прописа како се у којим приликама говори и пише. Кодификација употребе језика у целој држави и шире, где год постоји исти народ, има има интегративну функцију, јер доприноси осећању свих људи у тој заједници да су чланови исте друштвене целине, а доприноси и квалитету споразумевања, јер сви у њој имају језик који им је заједнички (књижевни језик) независно од њихових локалних дијалеката и говора, па чак и од граница којима неки народ може бити издељен. Књижевнојезичка норма мора бити истовремено и с мером еластична и стабилна. Она је предмет сталног побољшавања и дограђивања или, напротив, покушаја разграђивања. Од стабилности књижевнојезичке норме умногоме зависи стабилност укупних културних прилика у земљи, а од стабилности културних прилика умногоме зависи стабилност друштва у целини. Књижевнојезичка норма зависи од свих говорника неког језика: и од оних који је аргументовано препоручују, и од оних које је учвршћују и шире, и од оних који је примењују у свом свакодневном усменом и писменом изражавању. Треба неговати свест о значају одговорног односа према језику, али и свест о начинима на које можемо неговати свој језик, а један од њих је поштовање његове књижевнојезичке норме.
Чврстина нормативне препоруке зависи од конкретне појаве о којој је реч (нпр. исправно је само са сестром, а никада с сестром), а тамо где се допуштају различити облици, они се могу разликовати степеном нормативне прихватљивости (нпр. исправно је и Чехов код Срба и Чехов у Срба, али се прво препоручује као обичније, а друго се допушта као граматички архаизам). Та граматика је нова (не само међу граматикама српског језика), пре свега по томе што у њој норма која се препоручује није дата само у облику описа и објашњења појединих граматичких појава, него и у виду великог броја изричитих нормативних препорука с различитим степеном категоричности у зависности од тога на шта се односе.
Међутим, иако је, разуме се, важно да говоримо граматички исправно, поштујући на тај начин норму српског књижевног језика, не сме се губити из вида да постоји и једна друга врста исправности. Она је у томе да се клонимо искушења било какве злоупотребе језика – обмањивања, лагања, вређања, оговарања, ласкања и сл. Дакле, поред књижевнојезичке норме постоји и етичка норма употребе језика. Она је данас угрожена можда и више него она прва, а није мање важна.
Велику пажњу јавности изазвала је ваша књига „Српски између великих и малих језика”. Како српски језик видите међу овим језицима?
Сваки човек свој матерњи језик доживљава као највећи и за њега најзначајнији (или би тако требало да буде) јер му је он у основи идентитета, део је његове личности, повезује га са прецима, савременицима и потомцима, њиме живи као што дише, на њему се најбоље, најлепше и најпотпуније изражава. Али језици могу бити велики, средњи или мали и према другим мерилима као што су – број људи који неким језиком говоре, територија на којој се он говори, књижевност и наука која је на њему створена, дужина постојања итд. Нажалост, српски језик се током више деценија по многим критеријумима смањује, јер је, пре свега, Срба све мање, а око четири милиона Срба живи ван Србије, дакле, скоро половина изворних говорника српског језика развејано је у 159 земаља света. Поред тога, смањује се територија на којој српски језик има статус службеног језика, угрожено је његово писмо – ћирилица, смањује се број говора српског језика, српски језик се мање учи у нашим школама у поређењу са другим европским земљама и њиховим језицима, мање се учи у иностранству итд. Све се то подробније разматра у књизи коју сте поменули. Ипак је најважније да осећамо поштовање према српском језику и писму, као и одговорност за његову будућност, јер је то део личног и националног самопоштовања (без претеривања и без самопотцењивања). Српски књижевни језик је током своје многовековне историје сачувао препознатљив идентитет, као јединство суштински истог у времену, и интегритет, као јединство суштински истог у простору и друштву. Док носимо у себи осећања поштовања и одговорности за српски језик и ћирилицу, има будућности за српски језик и српски народ.
ПОЛИТИКА
u, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca da
je na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše 
poeziju i 1911. godine uBosanskoj viliobjavljuje svoju prvu pesmu 
Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami 
Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše 
ske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom 
ića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi 
Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikomobjavljujući u broju 8 priču 
i 
oslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. 
Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke
Besedom 
