У Немачкој често помињу филм „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм није комедија. Људи су рекли да боље разумеју српски него језик Хрватског Загорја
Аутор: Мирјана Сретеновићсубота, 08.10.2016. у 09:15
„Ако одем у хрватску продавницу и пазим да ли ћу да изговорим реч „тисућа” или „хиљада”, ја више нисам слободан човек. Или ако у Београду кажем „листопад” уместо „октобар”. Трагедија у Југославији довела је до тога да нам је отета слобода да говоримо и мислимо слободно – рекао је прексиноћ Вук Перишић, правник и преводилац из Хрватске, на трибини „Ко коме краде језик”, у оквиру дводневне конференције „Језици и национализми”, одржаној у крцатом Центру за културну деконтаминацију.
Ако би нам неко рекао да је цела трагедија са Југославијом била само ружан сан, наставио је Перишић, и да ће све бити као пре, „ја се и тада нећу излечити од сталног опреза јесам ли употребио ову или ону варијанту”.
– Замислите кад би у Француској забранили неке речи, па кад чујете како неко говори, кажете му: „Ти си из Марсеја, срам те било!”, „А ти си из Бордоа!”... Језик није национално право, већ лично грађанско право да користимо речи које желимо. Иза „операције” са језицима стоји идеја да се сломи мисао. Крлежа је рекао да је ово један језик који Срби називају српским, а Хрватски хрватским. Хајде да се правимо да стварно постоје четири језика, али онда мора постојати и пети, заједнички назив. Ако неко мисли да говори бошњачки језик, нека живи у тим мислима, али ми знамо истину – каже Перишић.
Етнолог Иван Чоловић говорио је о томе да се национализам схвата као једна врста политичке религије, у средишту је култ нације и језик као светиња.
– То је својствено и балканским национализмима, а посебно је оживело после распада Југославије. Шта је лоше у томе, неко би рекао. Зар то није пожељно и легитимно. Да ли се тако штите од говора мржње, од неписмености, од насиља над мањинским језицима? Не бих рекао да је то та врста заштите – истакао је Чоловић и упитао од чега нас штите бранитељи језика.
– Они истичу да је језик темељ националног идентитета и да се у њему налази душа једног народа. А да је највећа опасност његово преименовање у црногорски, бошњачки и хрватски. Зашто би то било страшно, зар то не говори о експанзији српског језика? Сматрају да се тиме угрожава и сама егзистенција Срба. Ми остајемо без језика, а кад нема језика, нема ни Срба. А онда остајемо и без душе. Такво размишљање је на нивоу црне магије – сматра Иван Чоловић.
И за професора Ранка Бугарског тема о крађи језика звучи „бизарно”.
– Да ли то значи да, ако вам неко украде писмо, преко ноћи постајемо неписмени. Рећи да је језик украден, то позива на ратнички дискурс, на акцију, оружани сукоб. За такав катастрофичан сценарио нема основа у реалном свету. Уместо крађе требало би говорити о замени, прихватању или усвајању језика. Став да се мора знати шта је чије и да се не може ништа делити јесте психологија која је разорила Југославију, створила неколико банана-државица и растурила српско-хрватски језик – рекао је проф. Бугарски.
Представник БиХ, водитељ Никола Вучић, испричао је да у Мостару вршњаци Бошњаци и Хрвати иду у исту школу, али у различите учионице, јер „не говоре заједничким језиком”.
– Представници Хрвата желе телевизијски канал на свом језику, јер наводно до њих не може доћи информација са јавног сервиса, уколико није на хрватском. Када раздвајате малолетнике и заступате право да се образујемо на националном језику, пристајете на сегрегацију, апартхејд, на фашизам. Слобода у коришћењу језика је посебно ускраћена новинарима у БиХ. Када напишу текст и погледа га лектор, они више не препознају свој текст, јер га лектор прилагођава варијанти којој мисли да треба. Тој причи се морамо супротставити – рекао је Вучић.
Сњежана Кордић, лингвиста из Хрватске и ауторка књиге „Језик и национализам”, предложила је да се уместо четири назива језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски) и раздвајања деце у школама „у БиХ, у Хрватској (Вуковару), и у Србији (Санџаку)”, предмет у школи зове само „Језик и књижевност”, без именовања тог језика.
– Тако је урадила Аустрија после Другог светског рата, када је порасла нетрпељивост према Немцима, па је касније спласла. Дакле, узети ову неутралну варијанту, док се лингвисти не усагласе око заједничког имена језика. Новине у Немачкој често помињу пример филма „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм не припада жанру комедије. Онда су људе на улици питали да ли разумеју филм из Србије и они су одговорили да боље разумеју српски него језик из Хрватског Загорја. Титл постоји само да би неко добио новац за то „силно превођење” – сматра Сњежана Кордић.
Према њеном мишљењу, уколико је међусобна разумљивост између народа виша од 75 одсто, онда је то један језик. А код нас је, каже, разумљивост највећа могућа.
– Често се говори о праву народа да свој језик зове именом свог народа, али то је измишљено право. Ако течно говоримо без преводилаца, онда је то један језик – истиче ова ауторка.
Ксенија Ракочевић, професорка из Црне Горе, навела је да је језичка политика у њеној земљи неодвојива од опште политике и подсетила да се наставни предмет у црногорским школама зове „Црногорски – српски, босански и хрватски језик и књижевност”. Поставила је питање да ли у истом моменту наставник може да предаје четири језика и да ли то значи да би требало да прима четири плате.
Основна намера пројекта „Језици и национализми” јесте да кроз дијалог лингвиста и других стручњака постави питање постојања четири „политичка” језика на простору некадашњег српско-хрватског језика. После подгоричке, сплитске и београдске конференције, завршна дебата биће у Сарајеву.
