Срећна Ти Нова 2013. година!

 

Drago Mlinarec-Stranac By RTL BIH - uživajte prijatelji!

DRAGO MLINAREC - Pjesme s planine (1972)-pjesma podrške brodskim planinarima!

Топли дочек бродским планинарима на Мотајици

МОТАЈИЦА
Градина 652 м.

23.12.2012.

       И ове године смо се одазвали нашим пријатељима у Српцу на походу Мотајица 2012. Овај поход је у календару Планинарског Савеза Републике Српске предвиђен као Републичка акција.
      Планинарско друштво "Мотајица " из Српца је организовало овај
поход на врхунском нивоу, упркос хладном времену и правим зимским условима на самом врху Градини.
      Наше планинарско друштво је захваљујући Општинској администрацији у Броду, а посебно начелнику - омогућили су нам  аутобуски превоз - могло да оствари овај поход.Из Брода је ишло 28 планинара на ову акцију
      Акција није била напорна, а ово је била и прилика да се сретнемо са планинарима са којима се дружимо на већини акција Савеза. На самом врху смо почашћени топлим чајем и куваним вином, а за ручак смо на менију имали пасуљ и чорбу.

     Ипак, највише смо се радовали сусрету са другим планинарима, а уједно смо захвални нашим пријатељима Макси и члановима планинарског друштва "Мотајица " који су припремили топли дочек у сваком смислу.

Бранко Вишекруна

Бродски планинари на Мотајици

Druženje planinara na vrhu Motajice

LJUDI NA BALKANU NE KREĆU NIGDJE, A VRIJEME PROLAZI

UTORAK, 25 DECEMBAR 2012 00:56 | IZVOR: TEKST PREUZET SA RSE

NAPISAO SLOBODNA CRNA GORA

Ima glumaca koji su postali religiozni i zaradili su ogromne pare. Kada bi ljudi znali, koje su pare zaradili, mislim da bi im se smučilo. Iste pare koje su zaradili i oni koji su ubijali, klali i pljačkali. To je profiterstvo koje nosi ovaj civilizacijski postupak. Klanjam im se, u smislu da se sklonim, a ne da ih poštujem. Ja sam se opredijelio za ovo i to je neki moj način.

Zijah Sokolović

U pokušaju da sublimira sve događaje i emocije, koje su ga okruživale i ispunjavale 90-tih godina prošloga vijeka, Zijah Sokolović napravio je monodramu „Kabares, Kabarei”. Život malog čovjeka, sa svim frustracijama i ponekom radošću, u kabaretskoj formi, traje dva i po sata. Prikazana je skoro dvije hiljade puta. Sokolović živi i radi u Beču, gdje je stekao počasno državljanstvo, ali je čest gost, ili povratnik, na Balkan.

ŠTA TI NAJVIŠE SMETA, A ŠTA TE NAJVIŠE RADUJE U SUSRETU SA BALKANCIMA?

SOKOLOVIĆ: Veseli me način na koji oni posmatraju svijet iz tog nereda i taj osjećaj da mogu određeni red, koji sam već integrisao i asimilirao u sebe, da pokušam da prebacim na njih, a i dalje da budem kreativan. Čini mi se oni imaju jedan nered koji ne mogu da pretvore u lični red, koji bi mogli da eksponiraju kroz zanimanje. Uvijek padnu na tom trenutku da taj njihov nered ipak prevlada određeni red, koji im se donosi sa strane.

Smeta mi što su Balkanci odlučili da vrijeme u kojem živimo organizuju prema samom sebi. Puno vremena troše na stvari koje su na čekanju – ne kreću se nigdje, a vrijeme prolazi. Ako je proba u 10:00, onda je u 10:00. Oni se već nerviraju što je u 10:00. „Hajdemo u 11:00, dok popijemo kafu. Kao da mora biti danas“. Često me zovu da radim neke filmove i kažu mi, recimo: „Počinjemo 15. januara“. Onda me nazovu pa kažu: „Ma hajde 17. ili 19. jer onaj ne može. Najbolje je da počnemo 22. u jutro“. Onda misle da su kreativni u svemu tome. Iz svog ugla misle da su Austrijanci hladni, suhi, ograničeni, da nisu kreativni, da nisu kao oni.

Često mi kažu: „Pa šta, živiš u Austriji, sve je sređeno, a oni nisu prvaci svijeta ni u čemu“. Ja im kažem da tim ljudima nikada nije ni palo na pamet da budu prvaci svijeta. Oni imaju neki svoj život, svoj svijet i ne bave se toliko time da li će biti najbolji na svijetu, da li će njihova zemlja biti najbolja na svijetu, ili njihovi rukometaši. Oni imaju ličnu radost – šta će da jedu, da piju, da čitaju, koje filmove da gledaju i na koju izložbu da odu. Imaju drugačiju organizaciju života. Mi smo još uvijek u nekoj globalnoj nacionalističkoj ekspanziji – da mi svi uspijemo, da svi nešto postignemo. Kada svi nešto postignemo, onda će svima jaja biti veća, sise će kod žena biti duže, djeca će nam biti pametnija i biće sve besplatno.

Čovjek mora da zna da ima svoj život. Ne možeš svoj lični život da prepustiš određenim strankama, nacijama, religijama ili partijama da bi uspio. Zbog neke sitne materijalne koristi, većina ljudi ide u religiju, ide u stranke, ide u partiju jer imaju korist ili zato što neće da se puno trude u svom životu. Postoji veliki broj ljudi koji ima neki svoj lični život. I oni su vjernici, imaju odnos do države, do zastave, do zemlje, do planina i šuma. do grada, ali imaju svoj individualni odnos. Mislim da je to najzdravija sredina.

VRAĆAŠ SE NA BALKAN, RADIŠ PO TIM KAZALIŠTIMA, TEATRIMA. KOLIKO ONO ŠTO SE DOLE PROIZVODI KORESPONDIRA SA STVARNOŠĆU TOG PODRUČJA?

SOKOLOVIĆ: Mislim da su sva pozorišta, ali i umjetnost uopšte, još uvijek zatrovani posljedicama nacionalizma, koji je još uvijek jak i još uvijek ima te vatre u sebi koja ljude buni. Još umjetnost nije preuzela odgovornost za sebe samu, da se bavi kao umjetnost sama sobom. Ljudi koji žive, barem u većem dijelu Balkana, ipak žive u žestokom nacionalističkom poimanju svijeta i još uvijek su jako religiozno obojeni.

Oni se svaki dan farbaju, da bi se taj sistem uspostavio kao takav i pretvorio se u ne znam šta, vjerovatno u neki komunizam. Možda se neće zvati komunizam, ali će se zvati kapitalni kapital. Bitna je samo promjena adrese, ali je sve ostalo isto. Ista kuća, samo druga adresa. Umjetnost nije uspjela da uhvati zamah.

Ta brzina kojom se ušlo iz jednog sistema u drugi, a da nije bilo nekih civilizacijskih pravila, dala je za pravo toj jednoj ruralnoj sredini, koja je promijenila mjesto boravka, da uspostavi umjetnička pravila. Hoće da vide ono što oni vide jer za njih je umjetnost prekomplikovana i ne daju da se daju neke stvari koje oni ne razumiju. Oni hoće da vide to što vide, i još gore, za te pare.

Ako može da da malo para, a da gleda dobro, bilo bi dobro, pošto je sve tragično u čemu živi. Još kada bi to mogla da bude komedija, da se malo nasmije. Još kada bi stranka mogla da mu da džaba kartu, bilo bi idealno, još će više vjerovati u stranku. Džaba je ušao, a bilo je smiješno. Onda se vrati u svoja govna i svoju tragediju, sa željom da ponovo u pozorištu bude nešto smiješno, pošto toga nigdje nema. Dižu mu se jaja i time što je neko uspio u sportu jer misli, kada oni uspiju, da će mu se jaja više dizati. Neće, ali on i dalje u to vjeruje.

To je malo zatvoren ciklus kome treba vremena da uspostavi neka svoja pravila. Kada sa predstavom „Kabares, kabarei“ idem više u te sredine koje imaju manju brzinu komunikacije, a više predrasuda, njima smeta što se psuje u predstavi, premda i oni psuju. Jedan mi je prišao i kaže: „Jebiga, psuješ u predstavi“. Jedan gospodin mi je rekao da mu smeta što psujem. Rekao sam mu da mu možda ne smeta što je došao u Ameriku, da tu živi i radi na pisti gdje pakuje piliće. Riječ nema svoje predznanje. Ti mu joj daješ smisao kada je upotrebiješ. Rekao sam gospodinu: „Nisam to ja u predstavi, već on“. Pita me: „Kako on?“ „Ja glumim tog čovjeka, nisam to ja, to ne psujem ja“. Reče mi: „Ma nemoj me zajebavati. To si ti. Tebe sam gledao“.

To znači da kada mu političar kaže da će za 10 godina imati veće uši, da će mu kosa biti duža, da će mu žena biti pametnija, on u to vjeruje jer on ne shvata da mu političar govori optimalno šta može. Osnova politike je da se obeća uvijek ono što je moguće. Moguće je da će padati jaja sa neba. Jeste, samo što nisu padala. Ali to već nije njegova greška. Da li je moguće da ćeš jebati komšinicu? Moguće je, ali nisi, jer komšinica nije dala. Ta opcija politike je strašno prisutna u ljudima. Tu je granica između pozorišne i političke umjetnosti. I u jednom i u drugom obliku se pojavljuju živi ljudi. Živi glumac prema živom gledaocu i živi političar prema ljudima kojima se obraća. Zamijenjene su teze.

ŠTA TREBA MIJENJATI? DA ČEKAMO DA DOĐU NEKI NOVI POLITIČARI, KOJI ĆE PROMIJENITI TOK KRETANJA, ILI MORAMO MIJENJATI LJUDE?

SOKOLOVIĆ: Mislim da bi danas ljudi trebali da se sjete one stare – Čovjek treba da radi svoj posao. Trebali bi da stave svoje zanimanje ispred sebe, a onda da stave svoj karakter, stranku, religiju i sve ostalo. Mi danas, u 90 posto slučajeva, nailazimo na ljude koji imaju svoj karakter, pa ona stranku, pa religiju, pa tek onda zanimanje. Kada sam napravio predstavu, imao sam potrebu da dam neki svoj odnos do svijeta ili neku svoju provinciju, koja je počela da postaje pravilo.

Predstava je nastala 1993. godine. Ovo je već 19 godina. Imam još zakazanih 30-40 predstava do kraja ljeta. Ljudi to žele da gledaju, žele to da vide. Taj broj predstava govori o potrebi da ljud kroz umjetnost žele da pogledaju sebe, da vide stvarnost, da vide neki svijet koji je drugačiji. Kabare im to daje. Brzina kojom se govori, mijenjaju teme i asocijacije, dovedena je do nekog umjetničkog savršenstva. Samim tim što ona postoji, ljudi žele da je vide, imaju potrebu za njom.

KROZ TVOJU PREDSTAVU SE NE MOŽE OČITATI TVOJ POLITIČKI STAV. VJEROVATNO TO NERVIRA MNOGE NA BALKANU, IAKO TO NISI TI VEĆ ON. ALI, GDJE SI TI POLITIČKI?

SOKOLOVIĆ: Ja sam za to da ipak u ovom kapitalizmu bude socijalizam. Greška je da se pljuje prošlo vrijeme na jedan takav način, da se toliko negativnosti traži u tom vremenu.Mislim da nijedan sistem nije idealan. Platon je mislio idealnu državu i ja sam vrlo blizu njega. Nijedan sistem nije idealan, ali svaki ima neke svoje vrijednosti. Ne možeš srušiti jedno vrijeme i sada početi apsolutno iz početka novo vrijeme.

Novi semafori, nova škola, novi jezik. Ne može jer se to naslanja na neko prošlo vrijeme u kojem smo bili. Mene pitaju da li sam vjernik. Kažem da jesam. Kažu mi: „Nisi se izjasnio.“ Zar bi se trebao izjasniti? Da li bih trebao da izađem na trg da kažem: „Drugovi i drugarice, ili dame i gospodo, volim svoju ženu“ i da pričam kako se volimo. To je moja intimna stvar. Moja oba roditelji su vjernici. Mislim da nosim tu crtu u sebi, ali bi me bilo apsolutno sramota da od toga što ja mislim i što jesam počnem da zarađujem pare i da izgradim kuću. Ima glumaca koji su postali religiozni i zaradili su ogromne pare. Kada bi ljudi znali, koje su pare zaradili, mislim da bi im se smučilo. Iste pare koje su zaradili i oni koji su ubijali, klali i pljačkali. To je profiterstvo koje nosi ovaj civilizacijski postupak. Klanjam im se, u smislu da se sklonim, a ne da ih poštujem. Ja sam se opredijelio za ovo i to je neki moj način.

Tekst preuzet sa RSE

Sve moje ljubavi - Ljiljana Simić Bašić

Centar za kulturu "Derventa" i Srpski književni klub "Vihor", u subotu 29. decembra sa početkom u 17,00 časova, organizuju promociju knjige "Sve moje ljubavi", autorke Ljiljane Simić Bašić.

Promociju knjige će propratiti druženje pjesnika iz raznih krajeva Republike Srpske koje će početi na dan promocije knjige, trajaće tokom večeri i nastaviće se naredni dan, u nedelju 30. decembra. 

Pored pjesnika iz Dervente očekuje se učešće pjesnika iz Banja Luke, Prijedora, Doboja, Prnjavora i ostalih susjednih opština.

Z. B. – Derventa Cafe

Жири за додјелу Нинове награде уврстио у ужи избор 11 романа

КЊИЖЕВНОСТ

25.12.2012 12:14 | Агенције

Бањалука - НИН-ов жири је на јучерашњем састанку изабрао 11 романа који чине ужи избор у трци за престижно књижевно признање. Одлука о добитнику биће позната 14. јануара.

Жири који ради у саставу Васа Павковић (предсједник), Љиљана Шоп, Владислава Гордић Петковић, Милета Аћимовић Ивков и Мића Вујичић, у ужи избор за престижно књижевно признање, НИН-ову награду за роман године, уврстио је 11 књига.

Међу њима су „Дуговечност" Светислава Басаре, „Бонавиа" Драгана Великића („Лагуна"), „Велики рат" Александра Гаталице („Моно&Мањана"), „Посмртна маска" Ласла Блашковића („Архипелаг"), „Штампар и Вероника" Катарине Брајовић („Штампар Макарије" и „Октоих").

Овогодишња списатељска, односно издавачка романескна продукција, била је богата, а у осврту на њу предсједник жирија Васа Павковић каже:

- Жири је на читање добио 150 романа. Нажалост, српски издавачи воле да, назовимо ствари правим именом, малтретирају жири, па романе објављене, на пример, у априлу шаљу на читање 25 децембра. У том низу књига, међу којима има и оних које можемо назвати непотребним, издвојило се неколико романа који чине част савременој српској књижевности. Мислим на романе Александра Гаталице, Ласла Блашковића, Драга Кекановића, Катарине Брајовић, Иванчице Ђерић, наравно Басаре и Великића, а има их још. 

Упитана за осврт на овогодишњу продукцију романа у Србији и њен евентуални заједнички именитељ, Владислава Гордић Петковић напомиње: 

- Година 2012. донела је интересантну тематску слике српске књижевности. Она је, пре свега, прилично дисперзивна; пише се о историји и појединцу, о породици, о егзилу и повратништву... Пише се у маниру жанра, романа реке, традиционалног реалистичног романа... Романи чији су аутори жене су, истина, малобројни, али су, морам рећи, врло суверени. Поменимо „Штампар и Вероника" Катарине Брајовић, „Несрећа и стварне потребе" Иванчице Ђерић, „Зоја" Мире Оташевић... Има их још, али толико засад. 

Одлуку о лауреату НИН-ов жири донеће 14. јануара у просторијама компанији „Ringer Axel Springer", а свечано уручење награде, чији је новчани износ милион динара, је у 21 сат у Скупштини Београда.

Глас Српске

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПРЕДРАГ МИКИ МАНОЈЛОВИЋ, глумац

Култура је предуслов идентитета народа

Ја сам живи учесник и сведок пропадања позоришта у Србији

Фото Танјуг

Вест да је овогодишњи добитник награде „Добричин прстен”, признања које Удружење драмских уметника Србије традиционално додељује за животно дело, глумца Предрага Микија Манојловића затекла је у Паризу. Како је рекао у разговору за „Политику”, посебно га је обрадовало што награда долази од људи из његове струке. „Значи ми јер јер долази од људи из заната, од мог еснафа, и зато што имам тако велике претходнике.”

Многи су се, ипак, изненадили што сте ви добили „Добричин прстен” за животно дело, јер сматрају да је ова награда дошла прерано, с обзиром на то да важите за вечитог младића, односно да још увек радите пуним плућима?

Па већ сам добио једну награду за животно дело, „Павле Вујисић”, када сам био још већи младић. Тада сам имао 54 године. Километража, метража или сантиметража уопште није важна. Важан је садржај онога што се награђује, а у мом случају то је био дуг период, тако да године нису важне. Када се било шта, било каква врста признања додељује зато што неко дуго траје, то је већ само по себи срећа за онога ко га добија.

Иза вас је дуг уметнички пут. Колико је тешко одржати се и трајати на тој узбрдици? Шта вас је уморило, а шта дало мотив да идете даље?

Ако бих у овом тренутку покушао да сведем рачуне видело би се да је добар део мог живота, од најраније младости до данас, везан за позориште. И то веома снажно и против моје воље, најпре у дечјем и младићком периоду док нисам одлучио да покушам да будем глумац. И данас, заиста увек, покушавам да будем глумац у правом смислу те речи која значи: човек, истраживач смисла, човековог садржаја, сопственог и других људи. И једне озбиљне размене с људима с којима радимо, шта год да је повод за наше окупљање.

Увек покушавам из почетка да кренем у нешто заиста не знајући, не осећајући у багажу такозвано знање, јер знање није знање када се понавља. То је занат, али оно што је ван заната, што су врхови, они су увек непредвидиви и до њих се долази другим путем. То су волтини лукови који се стварају међу људима. На сцени, пред камером, око ње. И до њих се долази потпуно непредвидиво, увек другим путем ко има ту срећу да их додирне, а то су ретке ствари. И то је оно што мене занима. Томе сам одувек стремио и зато сам и одлучио да будем глумац и овакав глумац. И као млад човек био сам свестан да је глума озбиљна духовна дисциплина. Озбиљно људско послање човека. Да није никаква имитација било чега, већ озбиљно промишљање живота и његова транспозиција у креативан начин.

Ипак, нема вас у позоришту?

Наравно, нема ме последњих шест година у позоришту. Зашто? Зато што не могу бити део репертоарског позоришта. Свака нова представа у оваквом систему гуши постојеће представе. Глумачки квалитет који постоји у Београду губи на снази због очајног материјалног стања глумаца. Дакле, свака нова представа у оваквом систему гуши постојеће због презаузетости глумаца.

Завидну каријеру остварили сте и ван граница земље. Да ли се осећате као звезда? Ко су по вама заиста звезде?

Пре неколико дана гледао сам у Паризу представу „Повратак” Харолда Пинтера у Одеон театру, коју је режирао Лик Бонди. То је човек с којим сам снимио филм „Не чини то” с великом глумицом Никол Гарсија. Људи ме препознају. Наравно, не сви. То не значи да сам звезда, нити сам икада био. Звезда нигде више ни нема, посебно не код нас. А ово што долази с друге стране океана је кратког даха.

Праве велике звезде у Европи? Мислим да је једна једина, а то је Катрин Данев, која се рачуна свуда као таква. Ово друго заиста нису звезде. А преко океана су нама равни глумци, али су познатији него ми. У професионалном свету не каскамо много за њима или каскамо, али не превише. То су Хекмен, Роберт де Ниро... та генерација. То је генерација тате Анџелине Џоли који се зове Џон Војт и који је веома добар глумац, али је имао несрећу да буде у генерацији ненадмашних типова у које се умешао Џек Николсон.

Колико популарност зна да оптерети. Како је ви лично доживљавате?

Као студент волео сам да будем популаран, али када сам то и постао врло брзо је то почело да ми буде неважно. Није ми доносило неку велику угодност. Искрено! Волим да се склоним, осамим, ако је то могуће. То је могло да ми се догоди на појединим острвима на Јадранском мору. На неким бродићима, чамцима. То ми много недостаје. Та врста усамљености.

Потреба да свет учините бољим подстакла вас је да оснујете Радионицу интеграција са жељом да помогнете особама са инвалидитетом?

Не помажем ја њима. Ми се помажемо. Мој одговор је врло кратак и једноставан. То су моји родитељи, моји мама и тата који су то створили у мени. То је моја природа. Нисам сам у томе. Али ја сам иницијатор тога. То је моје васпитање, одрастање. Качамак, свињска џигерица коју смо јели ујутро да не будемо болесни. Брига моје маме и осећај мојих родитеља за друге. То је васпитање. Дошао је и тај тренутак када сам имао могућности и времена да се посветим хуманом раду, а посебно у нашој средини која нема слуха за друге, нема жеље, воље да примети шта некоме недостаје. То друштвено неодговорно понашање и један од озбиљних проблема које имамо. Мора да се подигне свест да комшији треба пружити рука, колико ко може. А не само „усе, насе, и подасе”.

Култура у Србије преживљава најтеже време. Да ли је само новац проблем?

Ако говоримо о новцу треба да разговарате с Млађаном Динкићем, јер је он човек који одређује токове новца у овој држави 10-12 година уназад. Ако ме питате о токовима новца када је култура у питању, важна ствар треба да се каже, а то је да је култура предуслов, услов и исходиште идентитета једног народа. И ако ви данас у буџету за културу издвајате проценат који је издвајан последњих 12 година, онда имам озбиљну зебњу да људи који то раде немају појма шта заправо једну нацију чини снажнијом, оптимистичнијом, паметнијом, бољом, која може да поверује да сутрашњица постоји и да сутрашњи дан долази и да он не мора бити црн. Негативан, ма какве биле околности око наше земље, која још има велике проблеме. Дакле, то неразумевање није потцењивање, то је незнање. Људи који не знају треба да уче, само нису свесни тога. Ако ме питате да ли је новац за културу важан–наравно да је важан, али су важни и други елементи: одговарајућа институционална и законска решења, а не решења по угледу на не знам кога и какве, већ сопствене идеје које падају као труле дудиње овде последњих 12 година. Ја сам живи учесник и сведок односа власти према позоришту. Живи учесник и сведок пропадања позоришта у Србији.

Да ли позориште губи на снази?

Позориште је старије него политика и оно ће преживети све политике. И оно ће имати тешке тренутке и има све теже и теже, али не могу да не кажем шта сам рекао, ако град Београд, односно Секретаријат за културу у задње четири године спроводи неку врсту ауторитативног незнања, уништавајући увелико створене институције. Створити их није лако, а зашто то што имамо да рушимо? Па дајте да их унапредимо, да буду још боља. Од 5. октобра на овамо, па и пре тога на ово питање имам много јасније одговоре, и много теже, које нећу рећи овом приликом. Не желим да улазим у ове теме, јер је то врло озбиљно питање, јако ме погађа, доводи у питање смисао, постојање народа. Наравно, народ ће увек да постоји. Увек ће бити кукуруза, жита. У Србији рађа све. Што не бисмо имали и друге квалитете.

Како и где видите будућност?

Нисам безразложни ни песимиста, ни оптимиста. Знате ону песму: „Смеј се смеј, само се смеј” и све је супер. Видим је у препознавању озбиљних пропуста од 1988. године до данас на свим нивоима. Они морају бити препознати, лоцирани и поправљени, исправљени. Ко то треба да уради? Људи који то препознају и имају снаге да то ураде. Ту је евентуални теснац кроз који можемо да прођемо.

Борка Г. Требјешанин

Brana Petrović - Kada te ostavi ona koju voliš

Najveća naučna dostignuća 2012: Otkrili Božju česticu, hakovali mozak...

JUTARNJI - 22.12.2012 20:16

Iako je priroda neiscrpan izvor, nauka se sve brže i brže razvija. Pogledajte šta je sve nauka ponudila za dobrobit čovječanstva ove godine.

Gotovo svi ljudi na zemlji povezani su velikom globalnom telekomunikacijskom mrežom, po ulicama i tramvajima hodamo sa malim računarima, hiljadu puta snažnijima od najjačih računara 1980. godine, s kojima čitamo knjige, gledamo serije, slušamo muziku, pristupamo globalnoj riznici ljudskog znanja, a između ostalog, i telefoniramo.

Ova godina svejedno nas je značajno približila budućnosti opisanoj u brojnim znanstveno-fantastičnim knjigama, filmovima i serijama.

Dakle, da krenemo redom, šta je sve nauka ponudila za dobrobit čovječanstva ove godine?

Ljekari su uspjeli da razviju tehniku kojom koriste oslabljeni virus HIV-a za genetsku terapiju stanica imunosistema. Za sada je tehnika uspješno korišćena za liječenje nekih oblika leukemije, no u budućnosti otvara vrata liječenju brojnih drugih bolesti.

Sonda Voyager 1 došla do ivice Sunčevog sistema

NASA-ine sonde Voyager 1 i 2 ove godine proslavile su svoj 35. rođendan. Nakon što su nam otkrile nevjerovatne prizore plinskih divova Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna, ove dvije sonde u 35. godini svoje misije i dalje oduševljavaju naučnike otkrićima sa ruba poznatog svemira. Ove su godine otkrili potpuno novu regiju svemira koju nije predviđao nijedan matematički model, a uskoro će postati i prvi predmeti rađeni ljudskom rukom koji će napustiti Sunčev sistem.

Po prvi puta fotografisan molekul DNK

Italijanski naučnici elektronskim mikroskopom fotografisali su najpoznatiju spiralu u istoriji, s pravom nazivanu ‘tajnom života’. Fotografije molekule DNK, kao i tehnika koja ih je omogućila, u budućnosti će omogućiti nova otkrića u genetici i biologiji.

Led i organske čestice na Merkuru

Veliko iznenađenje stiglo je i s Merkura ove godine - niko nije očekivao prisustvo leda na planeti najbližoj Suncu, a još manje prisustvo organskih spojeva, no NASA-ina misija Messenger uspjela je da dokaže postojanje oboje.

Rođen prvi sisavac bez roditelja

Japanski naučnici sui uspjeli da stvore spermu i jajašca iz matičnih ćelija, postignu oplodnju, i odgoje potpuno zdravog miša koji, tehnički gledano, nije imao roditelje. Ovo otkriće u budućnosti bi moglo omogućiti istopolnim parovima ili parovima koji imaju problema s plodnošću da postanu roditelji.

Po prvi put ‘hakovan’ ljudski mozak

Naučnici su uspeli da ‘hakuju’ ljudski mozak. Uz pomoć naprednih EEG čitača, dobrovoljcima su uspešno ‘pročitali’ brojeve PIN-ova iz površinskih misli.

Otkrivena ‘Božja čestica’

Naučnici koji rade na ATLAS i CMS eksperimentima na LHC-u pronašli su novu česticu koja odgovara svim svojstvima koja bi prema matematičkim predviđanjima trebao da ima Higgsov bozon, i time potvrdili i zaokružili Standardni model - danas temeljnu teoriju subatomske fizike.

Uspješno upravljanje mislima na daljinu

Dobrovoljac u međunarodnom istraživanju ležao je u aparatu za funkcionalnu magnetsku rezonancu u Izraelu, i pritom ‘gledao’ kroz oči robota u Francuskoj. Koristeći očitanja sa skenera, student je svojim mislima upravljao robotom udaljenim stotinama kilometara.

Sretan vam Božić!!!

Nekoliko primjera grafita - Doboj

Nekoliko primjera grafita - Banja Luka