Култура је предуслов идентитета народа
Ја сам живи учесник и сведок пропадања позоришта у Србији
Фото Танјуг
Вест да је овогодишњи добитник награде „Добричин прстен”, признања које Удружење драмских уметника Србије традиционално додељује за животно дело, глумца Предрага Микија Манојловића затекла је у Паризу. Како је рекао у разговору за „Политику”, посебно га је обрадовало што награда долази од људи из његове струке. „Значи ми јер јер долази од људи из заната, од мог еснафа, и зато што имам тако велике претходнике.”
Многи су се, ипак, изненадили што сте ви добили „Добричин прстен” за животно дело, јер сматрају да је ова награда дошла прерано, с обзиром на то да важите за вечитог младића, односно да још увек радите пуним плућима?
Па већ сам добио једну награду за животно дело, „Павле Вујисић”, када сам био још већи младић. Тада сам имао 54 године. Километража, метража или сантиметража уопште није важна. Важан је садржај онога што се награђује, а у мом случају то је био дуг период, тако да године нису важне. Када се било шта, било каква врста признања додељује зато што неко дуго траје, то је већ само по себи срећа за онога ко га добија.
Иза вас је дуг уметнички пут. Колико је тешко одржати се и трајати на тој узбрдици? Шта вас је уморило, а шта дало мотив да идете даље?
Ако бих у овом тренутку покушао да сведем рачуне видело би се да је добар део мог живота, од најраније младости до данас, везан за позориште. И то веома снажно и против моје воље, најпре у дечјем и младићком периоду док нисам одлучио да покушам да будем глумац. И данас, заиста увек, покушавам да будем глумац у правом смислу те речи која значи: човек, истраживач смисла, човековог садржаја, сопственог и других људи. И једне озбиљне размене с људима с којима радимо, шта год да је повод за наше окупљање.
Увек покушавам из почетка да кренем у нешто заиста не знајући, не осећајући у багажу такозвано знање, јер знање није знање када се понавља. То је занат, али оно што је ван заната, што су врхови, они су увек непредвидиви и до њих се долази другим путем. То су волтини лукови који се стварају међу људима. На сцени, пред камером, око ње. И до њих се долази потпуно непредвидиво, увек другим путем ко има ту срећу да их додирне, а то су ретке ствари. И то је оно што мене занима. Томе сам одувек стремио и зато сам и одлучио да будем глумац и овакав глумац. И као млад човек био сам свестан да је глума озбиљна духовна дисциплина. Озбиљно људско послање човека. Да није никаква имитација било чега, већ озбиљно промишљање живота и његова транспозиција у креативан начин.
Ипак, нема вас у позоришту?
Наравно, нема ме последњих шест година у позоришту. Зашто? Зато што не могу бити део репертоарског позоришта. Свака нова представа у оваквом систему гуши постојеће представе. Глумачки квалитет који постоји у Београду губи на снази због очајног материјалног стања глумаца. Дакле, свака нова представа у оваквом систему гуши постојеће због презаузетости глумаца.
Завидну каријеру остварили сте и ван граница земље. Да ли се осећате као звезда? Ко су по вама заиста звезде?
Пре неколико дана гледао сам у Паризу представу „Повратак” Харолда Пинтера у Одеон театру, коју је режирао Лик Бонди. То је човек с којим сам снимио филм „Не чини то” с великом глумицом Никол Гарсија. Људи ме препознају. Наравно, не сви. То не значи да сам звезда, нити сам икада био. Звезда нигде више ни нема, посебно не код нас. А ово што долази с друге стране океана је кратког даха.
Праве велике звезде у Европи? Мислим да је једна једина, а то је Катрин Данев, која се рачуна свуда као таква. Ово друго заиста нису звезде. А преко океана су нама равни глумци, али су познатији него ми. У професионалном свету не каскамо много за њима или каскамо, али не превише. То су Хекмен, Роберт де Ниро... та генерација. То је генерација тате Анџелине Џоли који се зове Џон Војт и који је веома добар глумац, али је имао несрећу да буде у генерацији ненадмашних типова у које се умешао Џек Николсон.
Колико популарност зна да оптерети. Како је ви лично доживљавате?
Као студент волео сам да будем популаран, али када сам то и постао врло брзо је то почело да ми буде неважно. Није ми доносило неку велику угодност. Искрено! Волим да се склоним, осамим, ако је то могуће. То је могло да ми се догоди на појединим острвима на Јадранском мору. На неким бродићима, чамцима. То ми много недостаје. Та врста усамљености.
Потреба да свет учините бољим подстакла вас је да оснујете Радионицу интеграција са жељом да помогнете особама са инвалидитетом?
Не помажем ја њима. Ми се помажемо. Мој одговор је врло кратак и једноставан. То су моји родитељи, моји мама и тата који су то створили у мени. То је моја природа. Нисам сам у томе. Али ја сам иницијатор тога. То је моје васпитање, одрастање. Качамак, свињска џигерица коју смо јели ујутро да не будемо болесни. Брига моје маме и осећај мојих родитеља за друге. То је васпитање. Дошао је и тај тренутак када сам имао могућности и времена да се посветим хуманом раду, а посебно у нашој средини која нема слуха за друге, нема жеље, воље да примети шта некоме недостаје. То друштвено неодговорно понашање и један од озбиљних проблема које имамо. Мора да се подигне свест да комшији треба пружити рука, колико ко може. А не само „усе, насе, и подасе”.
Култура у Србије преживљава најтеже време. Да ли је само новац проблем?
Ако говоримо о новцу треба да разговарате с Млађаном Динкићем, јер је он човек који одређује токове новца у овој држави 10-12 година уназад. Ако ме питате о токовима новца када је култура у питању, важна ствар треба да се каже, а то је да је култура предуслов, услов и исходиште идентитета једног народа. И ако ви данас у буџету за културу издвајате проценат који је издвајан последњих 12 година, онда имам озбиљну зебњу да људи који то раде немају појма шта заправо једну нацију чини снажнијом, оптимистичнијом, паметнијом, бољом, која може да поверује да сутрашњица постоји и да сутрашњи дан долази и да он не мора бити црн. Негативан, ма какве биле околности око наше земље, која још има велике проблеме. Дакле, то неразумевање није потцењивање, то је незнање. Људи који не знају треба да уче, само нису свесни тога. Ако ме питате да ли је новац за културу важан–наравно да је важан, али су важни и други елементи: одговарајућа институционална и законска решења, а не решења по угледу на не знам кога и какве, већ сопствене идеје које падају као труле дудиње овде последњих 12 година. Ја сам живи учесник и сведок односа власти према позоришту. Живи учесник и сведок пропадања позоришта у Србији.
Да ли позориште губи на снази?
Позориште је старије него политика и оно ће преживети све политике. И оно ће имати тешке тренутке и има све теже и теже, али не могу да не кажем шта сам рекао, ако град Београд, односно Секретаријат за културу у задње четири године спроводи неку врсту ауторитативног незнања, уништавајући увелико створене институције. Створити их није лако, а зашто то што имамо да рушимо? Па дајте да их унапредимо, да буду још боља. Од 5. октобра на овамо, па и пре тога на ово питање имам много јасније одговоре, и много теже, које нећу рећи овом приликом. Не желим да улазим у ове теме, јер је то врло озбиљно питање, јако ме погађа, доводи у питање смисао, постојање народа. Наравно, народ ће увек да постоји. Увек ће бити кукуруза, жита. У Србији рађа све. Што не бисмо имали и друге квалитете.
Како и где видите будућност?
Нисам безразложни ни песимиста, ни оптимиста. Знате ону песму: „Смеј се смеј, само се смеј” и све је супер. Видим је у препознавању озбиљних пропуста од 1988. године до данас на свим нивоима. Они морају бити препознати, лоцирани и поправљени, исправљени. Ко то треба да уради? Људи који то препознају и имају снаге да то ураде. Ту је евентуални теснац кроз који можемо да прођемо.
Борка Г. Требјешанин
