Дневник, Нови Сад
Оно што се некада називало уметничком сценом, тренутно можемо именовати као стоглаву видру транзитивно-транзиционог поља са безбројним стејџевима, мањим и већим, на којим се одигравају визуелне представе.
Као што се пред крај сваке године практикује обичај кићења јелке, уношење бадњака у наша станишта или помињање лепих жеља и међусобних даривања, исто тако, завршетак једне радне године указује на прошло време у коме је свашта учињено. Из такве, сабирајуће жеље, долазе нам подаци које бележимо обезбеђујући себи утеху и храбрећи се да нам време у 365 дана није протекло узалуд. Оно што се некада називало уметничком сценом, тренутно можемо именовати као стоглаву видру транзитивно-транзиционог поља са безбројнимстејџевима, мањим и већим, на којим се одигравају визуелне представе. У оквирима тих манифестација незахвално је из мноштва које нас је засуло издвојити најупечатљивије, јер је оквир трајања тих изложби исувише кратак, сцена разуђена и условно речено подељена. Ослањајући се на лични одабир који нема претензију да буде суд нити селекција по степеницама важности, ипак, крај године упућује на неколицину снажних утисака који су обележили 2012. годину.
Унутар мреже разнородних уметничких подухвата, ваља поменути двоје уметника млађе генерације који су својим деловањем позиционирали своје ангажмане. Гала Чаки је изложбом цртежа и слика у ликовном салону КЦНС и Галерији Мацут, својом магистарском изложбом Просторни односи ликовног дела од 17 квадратних метара показала на радовима великих формата слојевитост слике и зрелост у визуелном изразу који су препознали и стипендирали стручњаци из Берлина и Амстердама. Ђорђе Марковић, такође на својој магистарској изложби у ликовном салону КЦНС представио је преплитање медија сценографије и технике литографије бавећи се простором у ансаблажима насловљеним Трајност идеја у оквиру ситуација. Стеван Којић је у истом изложбеном простору представио специфично сложен електронски уређај који трансформише сигнале метеоролошких сателита у роботске цртеже и тродимензионалне графиконе који пружају гледаоцу и звучну перцепцију и осликавају Земљу као искључиво природну целину анулирајући нагомилане геополитичке локације. Изложба је названа Нестратегијска интелигенција и представља контраст савременом свету у којем влада стратегија на сваком плану људског деловања.
У зрењанинској Савременој галерији Милош Ђорђевић и Љубомир Вучинић изложили су модуларне графике – инсталације које указују на њихово истраживање у којем су графички отисци постављени у просторној димензији наглашавајући тек примарно у техници отискивања. Обостраност у изложеном Вучинића и настајање Ђорђевића представљају нам визуелну појаву њиховог истраживања која оправдано изискује и потврђује право уметности на засебност заједно са трансформацијама савремене визуелне уметности.
У МСУВ је уприличена изложба Слободана Шијана, филмског редитеља писца и визуелног уметника на којој су представљени његови радови на папиру, тј. визуелни експерименти у домену психоделичне и концептуалне уметности. Ова обимна изложба, иначе кустоско дело Небојше Миленковића и Стевана Вуковића, открива како Шијан у свом раду у оквирима психоделичне уметности није експлоатисао потенцијале слике да ствара халуцинаторне оптичке ефекте, већ се превасходно бавио односом банално свакодневног и оностраног. Поједини радови од пре 40 година сасвим се добро могу сместити у данашњи транзициони контекст друштва у којем се налазимо. У истом музеју приређена је и ретроспективна изложба свестране уметнице Мире Бртке, ауторке Сузане Вуксановић, која је основала и своју фондацију у петроварадинском подграђу.
Андреј Тишма, својим редовним представљањима у КЦНС открива занимљивости страних уметника који се баве перформансом, видео уметношћу и другим видовима савремене уметничке праксе, конектујући нас на тај начин са светским струјањима. Арт клиника приказује истински пресек савремених, млађих уметника, изненађујући из изложбе у изложбу, из акције у акцију – било да се ради о Шок галерији или пијаци уметности, стварајући низом плодних година продукцију коју карактерише јединствена истрајност и одсуство компромиса. Изложба Маје Ердељанин у Галерији СУЛУВ-а, насловљена Color therapy открила нам је свеколике могућности боја у оквирима постављених естетских категорија. Њени радови на платну и обострано исликаним фолијама говоре о доминацији рекламерства у чијем се окриљу најбоље могу чути одређене фразе везане за боје и емоције, а које савремени људи свакодневно слушају, примењују и проживљавају.
У простору „опаркингованог“ Трга Галерија, могу се издвојити изложбе графика Анкице Опрешник у Галерији поклон збирке Рајка Мамузића, ауторке Ане Јованов, потом изложба Хроника једног музеја и једног времена (1972 – 1981.) у Спомен-Збирци Павла Бељанског, ауторке Марије Тодоровић, изложба Аквизиција Галерије Матице српске приновљених у последњих десет година, ауторки Александре Стефанов и Јелене Огњановић, на којој је приказан широк распон уметничког деловања у различитим медијима у периоду од 18 до 21 века. Галерија Матице српске приредила је и изложбу Збирка слика друга председника, аутора Ненада Радића, где су посетиоци могли видети каква дела је преферирао и сакупљао Јосип Броз (Музеј историје Југославије). Изузев поменутих дешавања у музејско-галеријским установама треба истаћи приметну појаву приватних колекционара који својим ангажманом понекад озбиљно чине конкуренцију музејима, а својим збиркама употпуњују укупну слику могућег пресека историје уметности (Колекција Вујичић, Ђуро Поповић, Жељко Комненић и други).
У протеклом времену које једним делом обухвата и прошлу годину, Живко Грозданић Гера је у Великом средишту, селу подно Вршца увелико започео и доста тога реализовао радећи на сопственом Гера-музеју у којем жели да споји уметност и вино. Планирано је да тамо буде парк скулптура и много тога још. Такав аспект промоције уметничких деловања и уметности вина јединствен је пример код нас.
Сава Степанов за свој рад добио је истакнуто признање које носи име Лазара Трифуновића, Никола Џафо је добио „Политикину“ награду за уметност, док је млади новосадски уметник Слободан Стошић добитник награде „Димитрије Башичевић Мангелос“. Но, поред поменутих догађаја, Новом Саду се није догодила Градска галерија, ове године није организован 41. Новосадски салон, а од истакнутих стваралаца који су својим радом везани за наше просторе, нажалост више међу живима нема Здравка Мандића и Косте Богдановића.
У ишчекивању нових одигравања и наступа наше “богате” уметничке видре у транзитивном пољу деловања, остаје нам да сакупљамо надолазеће стваралачке украсе за следећу јелку, у 2013. години, са вероватно још мањом свотом издвојеном за подухвате у култури. Опет, уз наду да нам дани неће тек тако протећи.
мр Данило Вуксановић
