Galerija Zuske Medvedove, Bački Petrovac. 28. decembar 2012 - 27. januar 2013.Rastislava Škuleca treba prvenstveno posmatrati kao nekonvencijalnog umetnika. U svom skulptorskom izrazu kao materijal pretežno koristi metalne industrijske profile, drvo kao i "neumetničke" materijale. Često pribegava preformulaciji stvarnih industrijski proizvedenih predmeta. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Jovana Rakidžića.
U pluralizmu likovnih pravaca i tendencija tokom osamdesetih godina dvadesetog veka, u svetu a i kod nas, na površinu su isplivale pojave koje smo prepoznali i nazvali jednostavno - postmodernizam. U ovom razdoblju Rastislav Škulec je otpočeo svoj umetnički put studirajući slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Jovana Rakidžića. Kada govorimo o slikarstvu, već na samom početku Rastislav Škulec je bez imalo rezerve prihvatio ekspresionistički izraz i artikulisao slikarstvo snažnog gesta i eksploziju boje (1984 - 1986), izlažući na nekoliko izložbi sa već afirmisanim umetnicima mlađe i srednje generacije iako je još bio na studijama.
Relativno brzo je istražio gotovo sve mogućnosti tada veoma rasprostranjene "radosti slikanja". Emocionalna gestualnost i eksplozija boja je utihnula. Absorbovala ju je dubina crno oslikanog platna (1987 - 1988). Bio je to svojevrsni kraj ali takođe i sasvim novi početak. Slikarski pristup Rastislava Škuleca postaje racionalniji i konstruktivniji. To se prvenstveno ogleda u geometrizaciji kompozicije obojenih polja boje i materije, najčešće kvadratnih površina različitog obojenja i veličina, često uz dodatak drugih materijala kao što su drvo i lim, takođe počinje da se intenzivnije bavi skulpturom i prostornim instalacijama kroz kombinaciju slika – skulptura uz upotrebu najrazličitijih materijala netipičnih za likovnu umetnost (mast, so, katran, perje, pesak, zemlja, voda, ugalj...) približilo ga je na trenutak izrazu karakterističnom za enformel slikarstvo i tzv. siromašnu umetnost.
U periodu 1988 - 1989. nekako sa završetkom studija, u sopstvenom slikarstvu zauzima krajnje radikalan stav, napušta slikarstvo materije i priklanja se "novoj geometriji". Ovu sklonost ka geometriji gaji do danas u svome stvaralaštvu.
Rastislav Škulec je ipak – kako u našoj lokalnoj sredini tako i širim umetničkim krugovima, poznatiji kao vajar. Škulec na samom početku 1991. godine zajedno sa Zoranom Pantelićem osniva umetničku grupu "Apsolutno skulpturalno" kojoj je pristupio i Dragan Rakić. Ta grupa kasnije prerasta u "Asocijaciju Apsolutno".
U poređenju sa slikarstvom, Škulecova skulptorska delatnost je umnogome radikalnija i nekonvencijalnija. Ako bi ovu aktivnost posmatrali kroz tradicionalne kriterijume, onda bi ovog autora svrstali među alternativne, odnosno eksperimentalne umetnike. Uvažavajući pak savremene evropske umetničke standarde, Škulec se svrstava u red veoma aktuelnih i čak vodećih umetnika kako lokalne, novosadske scene tako i širih regionalnih dešavanja u umetnosti od poslednje decenije dvadesetog veka pa sve do danas.
Rastislava Škuleca treba prvenstveno posmatrati kao nekonvencijalnog umetnika. U svom skulptorskom izrazu kao materijal pretežno koristi metalne industrijske profile, drvo kao i "neumetničke" materijale(ugalj, zemlja, voda, staklo, guma, tekstil...). Često pribegava preformulaciji stvarnih industrijski proizvedenih predmeta. Svoje objekte ne modeluje već ih prvenstveno gradi i konstruiše, neretko na licu mesta u izlagačkom prostoru. Ove tvorevine prvenstveno možemo posmatrati pre kao privremene instalacije nego kao skulpture u klasičnom poimanju medija.
Vladimir Valjenćik
Relativno brzo je istražio gotovo sve mogućnosti tada veoma rasprostranjene "radosti slikanja". Emocionalna gestualnost i eksplozija boja je utihnula. Absorbovala ju je dubina crno oslikanog platna (1987 - 1988). Bio je to svojevrsni kraj ali takođe i sasvim novi početak. Slikarski pristup Rastislava Škuleca postaje racionalniji i konstruktivniji. To se prvenstveno ogleda u geometrizaciji kompozicije obojenih polja boje i materije, najčešće kvadratnih površina različitog obojenja i veličina, često uz dodatak drugih materijala kao što su drvo i lim, takođe počinje da se intenzivnije bavi skulpturom i prostornim instalacijama kroz kombinaciju slika – skulptura uz upotrebu najrazličitijih materijala netipičnih za likovnu umetnost (mast, so, katran, perje, pesak, zemlja, voda, ugalj...) približilo ga je na trenutak izrazu karakterističnom za enformel slikarstvo i tzv. siromašnu umetnost.
U periodu 1988 - 1989. nekako sa završetkom studija, u sopstvenom slikarstvu zauzima krajnje radikalan stav, napušta slikarstvo materije i priklanja se "novoj geometriji". Ovu sklonost ka geometriji gaji do danas u svome stvaralaštvu.
Rastislav Škulec je ipak – kako u našoj lokalnoj sredini tako i širim umetničkim krugovima, poznatiji kao vajar. Škulec na samom početku 1991. godine zajedno sa Zoranom Pantelićem osniva umetničku grupu "Apsolutno skulpturalno" kojoj je pristupio i Dragan Rakić. Ta grupa kasnije prerasta u "Asocijaciju Apsolutno".
U poređenju sa slikarstvom, Škulecova skulptorska delatnost je umnogome radikalnija i nekonvencijalnija. Ako bi ovu aktivnost posmatrali kroz tradicionalne kriterijume, onda bi ovog autora svrstali među alternativne, odnosno eksperimentalne umetnike. Uvažavajući pak savremene evropske umetničke standarde, Škulec se svrstava u red veoma aktuelnih i čak vodećih umetnika kako lokalne, novosadske scene tako i širih regionalnih dešavanja u umetnosti od poslednje decenije dvadesetog veka pa sve do danas.
Rastislava Škuleca treba prvenstveno posmatrati kao nekonvencijalnog umetnika. U svom skulptorskom izrazu kao materijal pretežno koristi metalne industrijske profile, drvo kao i "neumetničke" materijale(ugalj, zemlja, voda, staklo, guma, tekstil...). Često pribegava preformulaciji stvarnih industrijski proizvedenih predmeta. Svoje objekte ne modeluje već ih prvenstveno gradi i konstruiše, neretko na licu mesta u izlagačkom prostoru. Ove tvorevine prvenstveno možemo posmatrati pre kao privremene instalacije nego kao skulpture u klasičnom poimanju medija.
Vladimir Valjenćik
