Наш стид од опанака обиће нам се о главу

У САНУ одржан разговор о афирмацији квалитетне музике. Можемо у Гучи трубу да подигнемо на виши ниво, а не да зовемо Северину као госта, каже етномузиколог Димитрије Големовић

Аутор: Мирјана Сретеновић

Памтим када сам осамдесетих година пролазио Врачаром, није било улице ни подрума у којима се не би чула свирка неког бенда. Данас тражим такав звук, али тога више нема. Млади можда немају могућности или не виде сврху бављења музиком – рекао је композитор Владимир Граић на панел дискусији у Српској академији наука и уметности, коју је организовао Међународни музички центар „Maestro international” на тему афирмације квалитетног музичког стваралаштва Србије.

– У нашој ризници постоји толико тога лепог, много је заборављених песама, док су музички мириси са Истока све опојнији – истакао је Граић и подсетио да је некада музика била седативно средство у општем безнађу у којем смо сви живели.

– Данас млађима треба дати шансу да нешто створе. Музичка омладина имала је на мене велики утицај: упутила ме је на нашу баштину и на старе мајсторе, одлазио сам на концерте на Коларцу. На фестивалима био сам мотивисан да покажем оно што сам створио у своја четири зида и имао сам прилику да се упоредим са другима. У Србији данас не постоји озбиљан фестивал популарне музике, нема више Београдског пролећа, ни Месама. Коме и како онда млади да покажу свој рад – пита Граић и констатује да је евидентна ерозија свега што је у музици ваљало.

Инструменталиста Бора Дугић испричао је да је био последњи клинац у крагујевачкој гимназији који је свирао на фрули, на згражавање девојака које су у то доба лудовале за Битлсима. Онда је почео да свира њихову „Жуту подморницу” на фрули и тако популарисао тај инструмент. – У Бугарској имају оркестар народних инструмената, док код нас људи осећају готово гађење када виде гусле. Наш стид од опанака обиће нам се о главу. Ако не можете да поднесете да је ваш деда, или прадеда, носио опанке, нешто није у реду са вашим васпитањем. Ја сам старешина фестивала фруле у Прислоници – Чачак. Добро је што су деца почела да свирају на фрули. Талентовани музичари морају да добију своје место на сцени.

Етномузиколог Димитрије Големовић рекао је да су у Прислоници расписали конкурс за савремену композицију, за фрулу, инспирисану фолклором. – На сличне начине можемо и у Гучи да трубу подигнемо на виши ниво, а не да зовемо Северину као госта. Такође, имамо пример да је емисија „Шљивик” на РТС-у, која је имала два милиона гледалаца, укинута као превише скупа. Она је била мост између елите и широких народних маса. Од сељанке до професора универзитета сви су честитали за ту емисију, јер је нађен заједнички именитељ, оличен у изворној песми, за људе у овој, по свему разједињеној, земљи – рекао је Големовић.

Говорећи о тамној страни музике и њеној употребној функцији коју је имала кроз историју, композитор Зоран Христић споменуо је да су најбољи маршеви стварани у доба Хитлера, али с намером да милионе поведу у ужасне походе. Рекао је и да је његова генерација билa ускраћена за познавање Мокрањчеве литургије, али је у пола ноћи знала песму „У тунелу усред мрака сија звезда петокрака”, да би после комунизма дошло до „потпуног исклизнућа” са турбо-фолком као опијумом за масе. Као добар пример издвојио је недавни концерт Дечје филхармоније на пуном Ташмајдану, „што показује да су људи жељни квалитетне музике” и похвалио акустичност сале Дома синдиката, предложивши да то буде дивна, обновљена концертна дворана усред града која би могла да носи Мокрањчево име.

Диригент Бојан Суђић је приметио да смо затрпани различитим статистикама које показују где смо ми у односу на свет у области економије, загађености ваздуха, спорта, али да нема јасног показатеља, у виду стратегије у култури, која би показала где је наше место и куда желимо да идемо.

– По чему меримо досеге појединих нација у прошлости, ако не по стању духа и идеја једне државе. Потребна нам је озбиљна евалуација, анализа и препознавање духа времена како би се стање побољшало, као и сазнање шта раде културе сличне нашој. Немамо право да не кренемо ка тражењу решења. Бугарска је постигла препознатљивост у музичком свету, ми нисмо, нити колеге из света знају шта овде радимо. Потребно је да се део новца, улаган да се код нас доведу светски оркестри, усмери и ка нашим ансамблима” – рекао је Бојан Суђић и истакао да се лично труди да оркестар РТС-а представља српске музичаре, баштину и композиторе. Истакао је и потребу да сагледамо тренутно стање нашег школства, јер нам талентовани свет одлази, и у том смислу подсетио да на водећим позицијама у Лондонском симфонијском оркестру свирају три наша музичара... Овај скуп ће, како је најављено, бити само један у низу разговора о стању у култури, с намером да струка да свој допринос да се ствари унапреде.

“Leptirova čajanka” Evite Bojkovac predstavljena u Banskim dvorima i na beogradskom Sajmu knjiga

Zbirka pjesma „Leptirova čajanka“ jedanaestogodišnje Dervenćanke Evite Bojkovac tokom oktobra promovisana je u banjalučkom Banskom dvoru, kao i na 61. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, na izložbenom štandu Predstavništva Republike Srpske.

Na promociji u Vijećnici Banskog dvora održanoj 20. oktobra učestvovala je mlada pjesnikinja, zajedno sa recenzentima Ostojom Đukićem i Draženkom Dervišević, te književnikom Rankom Preradovićem i Aleksandrom Marilović. Promociji su prisustvovali i učenici šestog razreda OŠ „Petar Petrović Njegoš“ iz Banjaluke.

Na beogradskoj promociji su učestvovali recenzent prof. dr Ostoja Đukić, književnici Ranko Preradović i Stevka Kozić-Preradović iz Banjaluke i Dervenćanka Aleksandra Marilović. Stihove koje je Bojkovac govorila izazvali su oduševljenje publike i predstavnika izdavačkih kuća iz Beograda, koji su izrazili interesovanje da budu izdavači novog tiraža. Za izdavačku kuću „Nova škola“ iz Beograda, koja izdaje časopis „Naj“ za osnovce, Evita je razgovarala o stvaralaštvu i utiscima sa dosadašnjih promocija.

Evita Bojkovac, učenica OŠ “19. april“, osim što piše pjesme, aktivno se bavi muzikom, crtanjem i slikanjem, pa je za svoju prvu zbirku pjesama sama uradila veoma zanimljive ilustracije. Dobitnica je više priznanja i nagrada na konkursima za likovno stvaralaštvo, a njene pjesme i crteži objavljivani su u raznim časopisima širom regiona.

 Derventa cafe

Promocija knjige Jasmine Radanović: Srećan je onaj ko u sitnicama pronađe ljepotu

U prepunoj maloj sali Centra za kulturu predstavljena je zbirka pjesama za djecu „Djetinjstvo u sjenci topole“, inače prvenca derventske prosvjetne radnice Jasmine Radanović. A ko bi mogao bolje da predstavi Jasminina djela nego Andrea, Marija, Sergej, Isidora, Bojan, Leo, Nađa i Aleksandar, koji su recitovali izabrane pjesmice njihove učiteljice.

Autorka se prije svega zahvalila porodici i prijateljima, recenzentima, predsjedniku „Vihora“ Savku Pećiću, načelniku opštine Miloradu Simiću i drugima.

– Ideju za ovu knjigu pjesama sam dobila nakon što je Derventu prošle godine pogodilo olujno nevrijeme koje je iz korijena iščupalo topolu ispred zgrade u kojoj sam odrasla. Kada sam vidjela da se to desilo, njenu nemoć, a za mene je predstavljala veliku snagu, mjesto gdje sam provela najljepše dane svoga djetinjstva, rodile su se emocije za koje nisam ni znala da postoje, pa sam joj na ovaj način odala počast, rekla je Radanovićeva, dodajući da nastavlja pisati i dalje.

Inače, djelo se sastoji iz sedam cjelina, od kojih je šest poetskih i jedna prozna, u kojoj su priče iz Jasmininog djetinjstva, a sa obzirom da se radi o njenom prvom djelu, ispunila je očekivanja, istakla je recenzent Ivana Ratkovac.

Prisutnima se obratio i predsjednik SKK „Vihor“ Savko Pećić, zaželivši Radanovićevoj da još dugo piše i druguje sa „vihorašima“, i iskoristivši priliku da uruči karte novim članovima kluba Tanenku Mariću, Slaviši Saviću i Saši Mičiću.     B. N. – Derveta Cafe

Veče poezije na početku “Kulturne jeseni”

MODRIČA,22.10.2016. – U Srpskom kulturnom centru Modriča večeras je održano veče poezije kojim je obilježen početak “Kulturne jeseni” u ovom gradu.

Predsjednik Omladinskog književnog kluba “Mladost”, organizatora događaja, Milena Drpa rekla je da je veče poezije dio “Pjesničkog karavana” koji je sinoć krenuo iz Doboja i narednih dana će obići gradove u okruženju.

– Pjesnički karavan organizovan je na ideju Jovanke Stojčinović Nikolić, pjesnika iz Doboja, a cilj mu je da pjesnici svojom besjedom, nakon ljetne pauze, ponovo ispunjavaju prostor ustanova kulture i duše poklonika lijepe, poetske riječi – rekla je Drpa.

Osim Drpe i Nikolićeve, stihovima su se predstavili i Ranko Pavlović, književnik iz Banjaluke, Lara Dorin, pjesnik iz Obrenovca, te Jovica Đurđić, rodom iz Doboja, koji živi u Rijeci.

Drpa je istakla zadovoljstvo posjetom Večeri poezije koju je, zbog učestvovanja pjesnika iz Republike Srpske, Srbije i Hrvatske, nazvala međunarodnom.

Lara Dorin rekla je da je prijatno iznenađena brojem posjetilaca i pažnjom kojom su pratili kulturni događaj kako u Doboju tako i u Modriči.

– Zajedničko učesnicima Karavana su emocije i ljubav prema poeziji – rekla je Dorin i naglasila da se osjećala lijepo pred publikom koja voli i razumije poeziju.

Jovica Đurđić rekao je da iako decenijama živi u Rijeci, ipak pripada ovom kraju.

– Svaki boravak u rodnom mjestu je ugodan, a ovaj dolazak u rodni kraj biće nezaboravan i zbog učešća u “Pjesničkom karavanu”, druženju sa pjesnicima i publikom – rekao je Đurđić.

Izvor: Glas Regije / SRNA

Ulaznica, donacija – humanitarna projekcija filma

BROD, 28.OKTOBAR – Savjet učenika JU Srednja škola „Nikola Tesla“, organizovao je humanitarnu akciju za oboljelu  Kristinu Batinić iz Bileće.

Srednjoškolci su sinoć u amfiteatru organizovali projekciju filma, „What We Do in the Shadows, a svu dobit od prodatih ulaznica doniraće u humanitarne svrhe za oboljelu djevojku kojoj je neophodna transplatacija jetre.

Osim toga, u proteklim danima, učenici su organizovali skupljanje novčanih sredstava po učionicama, tako da su profesori i učenici  već mogli dati svoj doprinos humanitarnoj akciji.

Za gimnazijalku iz Bileće svaki dobrovoljni prilog je dobrodošao, a brodski srednjoškolci su još jednom pokazali humanost i saosjećanje sa onima kojima je pomoć potrebna.

Sl. web stranica opštine Brod

SKK “Vihor”: Promocija prvenca Jasmine Radanović u Centru za kulturu

Srpski književni klub “Vihor” i Centar za kulturu organizuju promociju knjige “Djetinjstvo u sjenci topole” autorke Jasmine Radanović, koja se zahvalila na podršci koju je dobila prilikom izlaska njene prve knjige.

– Dragi moji prijatelji želim s vama podijeliti radost zbog izlaska mog prvenca “Djetinjstvo u sjenci topole”. Recenziju za knjigu su radili moji prijatelji Franjo Milos i Ivana Ratkovac, kojima se od srca zahvaljujem za iskrene riječi i kritike. Posebnu zahvalnost izražavam Savku Pećiću, predsjedniku SKK” Vihor” i mojoj dragoj Veri Ratkovac, koja me je svojom podrškom bodrila da istrajem. Naravno, najveću zahvalnost dugujem svojoj porodici, mom suprugu Bojanu i dječici Sergeju i Emi, napisala je Radanovićeva na društvenim mrežama.

Promocija će se održati u ponedjeljak (31. oktobra), sa početkom u 19 časova.

Derventa Cafe

SpektaR: Људи и клима смањили животињски свијет за 58 одсто...

SpektaR: Људи и клима смањили животињски свијет за 58 одсто...: 28.10.2016 09:59 | Агенције Лондон - Глобална популација дивљих животињских врста умањена је за 58 одсто од 1970. године, наведено је у...

Српски језик између немара и намере

Аутор: Марина Вулићевић, Градимир Аничићпетак, 21.10.2016. у 13:15

(Фото лична архива)

Професор др Предраг Пипер је редовни члан САНУ, стални члан Матице српске и редовни професор на Филолошком факултету УБ. Члан је многобројних међународних удружења и организација и вишеструки добитник међународних награда за свој рад. Осим у Новом Саду и Београду, предавао је на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу и Иванову, Задру, Сеулу, Сапору, Нишу, Љубљани и Скопљу. Међу студентима је поштовани професор као што и он њих поштује.

Држава путем сво­јих органа води или треба да води укупну политику у земљи, укључујући језичку политику, ослањајући се притом на мишљења водећих меродавних установа и појединаца. Језичка политика има за предмет, пре свега, питања статуса језика и писма, да би их штитила, и култивисала и усмеравала динамику њиховог развоја, а то су примарно идентитетска питања. На основу утврђене језичке политике лингвистичке установе у сарадњи с појединим лингвистима баве се језичким планирањем, нпр. израда речника, граматика, правописа, уџбеника итд. Језичко планирање се односи првенствено на стварање корпуса неопходне литературе да би се, поред осталог, статусна питања успешно решавала. За језичку политику је примарно одговорна држава, а за језичко планирање, пре свега, наука и струка, мада то није увек строго раздвојено. Ако се држава не бави (довољно) оним што би морала, ако не води језичку политику у својој земљи и у њеном интересу, води је неко други у свом интересу, јер је област културе умногоме поприште испољавања меке моћи (Џ. Нај) у борби за сфере утицаја. Тако се такође обликује јавно мњење и, поред осталог, утиче на слику нације о себи и о својим стратешким циљевима. Језичка политика не може се успешно водити без њених јасно утврђених носилаца и без добре стратегије. У Србији тога немамо. Код нас се држава тиме одавно не бави. Да ли је то последица немара, или намере, или нечег трећег, или свега помало, то би заслуживало да буде темељно испитано.
Међутим, колико није добро када у држави нема језичке политике, или када се ретким полумерама покушава створити утисак да она постоји, толико је такође штетно када о њој одлучују само политичари и државни чиниоци без лингвистичког знања, који следе искључиво свој тренутни политички интерес игноришући реч лингвиста (тако је, на пример, у наш образовни систем уведен „босански” језик). С друге стране, погрешно је мишљење, доста раширено у нашем јавном мњењу, да су за језичку политику одговорни искључиво лингвисти и научне установе. Лингвисти треба да предлажу решења, да дају савете, да покрећу иницијативе, да подрже или критикују одлуке надлежних министарстава, да подучавају о питањима језичке политике, да учествују у остваривању утврђене језичке политике, али коначне одлуке у тој области доноси држава, она их спроводи и контролише па је њена одговорност ту највећа. Тачно идентификовање главног носиоца језичке политике јесте први услов њене успешности. 

Редовни сте члан САНУ, секретар сте Одељења језика и књижевности. Члан сте Управног одбора Матице српске. Како видите улогу ове две наше најстарије и најзначајније институције културе у очувању српског језика?
Матица српска је старија сестра Српске академије. Као што бива са сестрама, оне су сличне, али нису исте – једна је старија, друга је млађа, једна је мања, друга је већа, једна је у Новом Саду, друга у Београду итд., али њих две теже истом циљу на корист српског народа, али и других нама ближих и даљих народа. Оне се у томе одлично допуњују, а често се и заједнички труде на истом послу, као што је, на пример, капитални пројекат израде Српске енциклопедије, чији ће четврти том оне објавити почетком следеће године заједно са Заводом за уџбенике, уз помоћ надлежних министарстава. Матица српска је најстарија словенска матица. И Матица српска и САНУ (на почетку: Друштво српске словесности) основане су првенствено ради неговања и унапређивања српског језика и писма, као и српске књижевности и науке у целини. И данас се у Матици српској и у САНУ тим питањима посвећује велика пажња (највише у оквиру капиталних лексикографских пројеката, али и на много других начина), што не значи да се на томе не би могло радити и још боље и још више. Српски језик треба стално уређивати и неговати у целини његове реалности у простору, времену, друштву, науци и књижевности, како би се  његов изражајни потенцијал у целости сачувао и развијао. Што је српски народ бројчано мањи и што је више издељен државним границама, већи је значај Матице српске и САНУ као његових кровних културних установа (кров „на две воде”), које наткриљују свеколико Српство, подстичу осећање припадности истом народу, језику и култури и тежњу ка сарадњи у свему што је добро, лепо и племенито. 

Истовремено, бавите се и славистиком и србистиком. Где се проналазите у већој мери – у славистици или србистици?
Наука о српском језику је део науке о словенским језицима. Зато не бих одвајао србистику од славистике. На универзитетима у Србији те катедре су засебне, пре свега, из организационих разлога. Слично је и у другим земљама с њиховим матичним језицима. Наши највећи стручњаци за српски језик, да поменем само Александра Белића, Павла Ивића и Милку Ивић, бавили су се успешно и ширим славистичким темама. Од свог првог објављеног рада до данас бавим се српским (раније српскохрватским) језиком, било у поређењу с неким другим словенским језиком, најчешће руским, или са свим другим словенским језицима, или без таквих поређења. Колеге које добро знају шта радим тако ме, надам се, и доживљавају, без непотребних класификација по већој или мањој припадности овој или оној грани славистике. Сматрам да стручњак за српски језик теже може постићи високе резултате, ако нема добар увид и у друге области славистике и лингвистике, а да, с друге стране, сваки слависта треба да има релативно добар увид у науку о српском језику, као и о другим словенским језицима, поред оног словенског језика којим се тренутно највише бави.

Говорили сте својевремено и о политичком говору и политичким метафорама. На који начин политички дискурс улази у наше изражавање и како утиче на нашу свест?
Они који се стално излажу медијској контаминацији, а нису развили неки одбрамбени механизам да се тога зла бар донекле сачувају, будући можда још и склони подражавању онога што тренутно преовлађује, постају жртве циљаног обликовања јавног мњења, које мање или више свесно или несвесно прихватају. Они тако усвајају и језик политичке коректности и актуелног политичког новоговора, поготову ако им то може мало помоћи да напредују у каријери и ако се не устручавају да се и на тај начин представе као савремени, ма шта то значило.
Излаз би, укратко, био у томе да пазимо шта слушамо, како говоримо и како пишемо. Корисно је не излагати се штетном озрачењу политичког дискурса више него што је потребно да се добију главне информације и читати добре писце. Нажалост, данас се све више гледа и слуша телевизија, а све мање се чита. Писменост је у извесном повлачењу и то је, изгледа, планетарна појава, надам се – привремено. Књижевни језик није, наравно, само језик књижевности, али у језгру доброг књижевног језика морао би остати језик најбољих писаца, мада књижевни језик мора обухватати и језик научника, публициста и стручњака различитих усмерења, укључујући области политике и медија, иако се све оно што се тамо каже и објави не сме узимати за језички образац којем треба тежити. У добром књижевном језику функционалност не сме бити испред лепоте израза, оличене у језику најбољих писаца, који треба да поседује еластичну стабилност књижевнојезичке норме и који мора бити с разумном мером отворен за промене као и за додире са другим језицима и културама, али који се не сме препустити стихијском развоју.
Људи са осећањем националне искорењености радо претерују с употребом страних речи, а људи којима импонује улично понашање пишу уличним језиком. Тзв. демократизација језика често се своди на његову вулгаризацију, што уосталом важи и за „демократизацију“ у многим другим областима. Али проблем није само у стихијском уношењу у српски језик многих страних речи које су непотребне (јер има, наравно, и оних које су потребне), нити у непотребној употреби сленга и вулгаризама где томе није место, него је проблем и у све израженијој политизацији језика, у покушајима да се граматика савременог српског језика промени и усклади с правилима нове српске политичке коректности, нпр. претеривање с родном равноправношћу на новом таласу радикалног феминизма, вештачки неологизми типа академкиња, примаријускиња, инжењерка, архитекткиња, хируршкиња и сл.  Социјалне фемининативе који спонтано улазе у језик треба, разуме се, прихватити и одредити им стилску вредност и сферу употребе, али мењања језика на силу и вештачког стварања нове граматичке категорије, тога није било ни у изразито ауторитарним друштвима. 

Први код нас написали сте „Нормативну граматику”. Како сте дошли до тога да напишете граматику са идејом да она буде нормативна и шта је за вас нормативност: строго раздвајање правилног од неправилног – или нормативност не мора да буде тако „строга”? 
На иницијативу Одбора за стандардизацију српског језика настала је цела библиотека нормативистичке литературе о српском језику па је стога било очекивано да буде написана и нормативна граматика, чега смо се подухватили академик Иван Клајн и ја. У уводу у Нормативну граматику српског језика изложена је концепција књижевнојезичке норме на којој, по нашем мишљењу, може и треба да се развија лингвистичка нормативистика, што потврђује и историја развоја многих књижевних језика и њихове норме. Та концепција, разуме се, може бити предмет расправе, развијања, дограђивања или аргументованог оспоравања. Овде се, у форми интервјуа, она не може подробно изложити.
Сасвим кратко речено, једна од најважнијих одлика сваке цивилизације јесте уређеност: града, државе, права па и писмености, за коју је карактеристичан систем – прво обичаја, а затим прописа како се у којим приликама говори и пише. Кодификација употребе језика у целој држави и шире, где год постоји исти народ, има има интегративну функцију, јер доприноси осећању свих људи у тој заједници да су чланови исте друштвене целине, а доприноси и квалитету споразумевања, јер сви у њој имају језик који им је заједнички (књижевни језик) независно од њихових локалних дијалеката и говора, па чак и од граница којима неки народ може бити издељен. Књижевнојезичка норма мора бити истовремено и с мером еластична и стабилна. Она је предмет сталног побољшавања и дограђивања или, напротив, покушаја разграђивања. Од стабилности књижевнојезичке норме умногоме зависи стабилност укупних културних прилика у земљи, а од стабилности културних прилика умногоме зависи стабилност друштва у целини. Књижевнојезичка норма зависи од свих говорника неког језика: и од оних који је аргументовано препоручују, и од оних које је учвршћују и шире, и од оних који је примењују у свом свакодневном усменом и писменом изражавању. Треба неговати свест о значају одговорног односа према језику, али и свест о начинима на које можемо неговати свој језик, а један од њих је поштовање његове књижевнојезичке норме.
Чврстина нормативне препоруке зависи од конкретне појаве о којој је реч (нпр. исправно је само са сестром, а никада с сестром), а тамо где се допуштају различити облици, они се могу разликовати степеном нормативне прихватљивости (нпр. исправно је и Чехов код Срба и Чехов у Срба, али се прво препоручује као обичније, а друго се допушта као граматички архаизам). Та граматика је нова (не само међу граматикама српског језика), пре свега по томе што у њој норма која се препоручује није дата само у облику описа и објашњења појединих граматичких појава, него и у виду великог броја изричитих нормативних препорука с различитим степеном категоричности у зависности од тога на шта се односе.
Међутим, иако је, разуме се, важно да говоримо граматички исправно, поштујући на тај начин норму српског књижевног језика, не сме се губити из вида да постоји и једна друга врста исправности. Она је у томе да се клонимо искушења било какве злоупотребе језика – обмањивања, лагања, вређања, оговарања, ласкања и сл. Дакле, поред књижевнојезичке норме постоји и етичка норма употребе језика. Она је данас угрожена можда и више него она прва, а није мање важна.

Велику пажњу јавности изазвала је ваша књига „Српски између великих и малих језика”. Како српски језик видите међу овим језицима? 
Сваки човек свој матерњи језик доживљава као највећи и за њега најзначајнији (или би тако требало да буде) јер му је он у основи идентитета, део је његове личности, повезује га са прецима, савременицима и потомцима, њиме живи као што дише, на њему се најбоље, најлепше и најпотпуније изражава. Али језици могу бити велики, средњи или мали и према другим мерилима као што су – број људи који неким језиком говоре, територија на којој се он говори, књижевност и наука која је на њему створена, дужина постојања итд. Нажалост, српски језик се током више деценија по многим критеријумима смањује, јер је, пре свега, Срба све мање, а око четири милиона Срба живи ван Србије, дакле, скоро половина изворних говорника српског језика развејано је у 159 земаља света. Поред тога, смањује се територија на којој српски језик има статус службеног језика, угрожено је његово писмо – ћирилица, смањује се број говора српског језика, српски језик се мање учи у нашим школама у поређењу са другим европским земљама и њиховим језицима, мање се учи у иностранству итд. Све се то подробније разматра у књизи коју сте поменули. Ипак је најважније да осећамо поштовање према српском језику и писму, као и одговорност за његову будућност, јер је то део личног и националног самопоштовања (без претеривања и без самопотцењивања). Српски књижевни језик је током своје многовековне историје сачувао препознатљив идентитет, као јединство суштински истог у времену, и интегритет, као јединство суштински истог у простору и друштву. Док носимо у себи осећања поштовања и одговорности за српски језик и ћирилицу, има будућности за српски језик и српски народ.

ПОЛИТИКА

22.10.2016. / 16:42h BiH - Desetine hiljada novih drveća.U BiH održana akcija sadnje drveća ''Let's Do It''

Let's do it / Vijesti.ba

Volonterska akcija sadnje drveća ''Let's Do It – milion sadnica za 1 dan'' održana je danas u Bosni i Hercegovini.

Organizatori akcije su UG ''Ruke'' Sarajevo i UG ''Mozaik prijateljstva'' Banja Luka. Veliku podršku i ovoj akciji pružila su preduzeća koja gazduju šumama tako što su osigurala sadnice, alat, stručni nadzor i lokacije na kojima se sadilo, saopćeno je iz Olimpijskog komiteta BiH.

Kao i u prethodnim akcijama, specijalni partner ''Let's Do It'' projekta je Olimpijski komitet Bosne i Hercegovine, koji je i ove godine logistički, ali i konkretnim volonterskim radom uposlenika OKBiH i bh. olimpijaca dao veliki doprinos uspješnoj realizaciji projekta u fazama čišćenja, edukacija po školama i pošumljavanja.  

Uprkos teškim vremenskim uslovima za sadnju drveća akcija je protekla besprijekorno. Uz druženje i ugodnu atmosferu, volonteri su širom Bosne i Hercegovine zasadili deseke hiljada sadnica raznih vrsta drveća.

Akcija ''Let's Do It – milion sadnica za 1 dan'' predstavlja jedinstvenu priliku za uključivanje građana u društveno korisne aktivnosti i jačanje zajednice. Građani i građanke svih starosnih grupa danas su odigrali važnu ulogu i radom za opšte dobro dali su svoj doprinos za ljepši i zdraviji okoliš.

(Vijesti.ba / FENA)

Gljive

Dan pranja ruku obilježen u vrtiću “Trol”

DRUŠTVOVIJESTI

Globalni dan pranja ruku obilježava se 15. oktobra.

Na Svjetskoj skupštini OMEP-a donesena je odluka da zemlje članice World OMEP–a intenzivnije rade na ovom segmentu obazovanja u ranom djetinjstvu, kao važnom indikatoru njegovoh kvaliteta.

– S tim u vezi i naš vrtić obilježio je Dan pranja ruku, odnosno Dan čistih ruku, na način da nam je u gostima bila doktorica Milena Bjegović Đujić, epidemiolog, zajedno sa svojom medicinskom sestrom Zoricom Đukić, koje su mališanima objasnile šta znači „obavezno prati ruke“. Mališani su bili izuzetno zainteresovani i imali su iskustva i znanja o razgovornoj temi tako da su prštali komentari na sve strane, koji su izazivali osmijeh i nama i tetama, a i medicinskom timu. „Bezobrazne i dobre bakterije“ bile su izuzetno dobra tema za cjelokupnu priču koja se vodila između doktorice i naših mališana. Mališani su za kraj aktivnosti zajedno sa svojim vaspitačima otpjevali pjesmicu o čistoći i higijeni ruku i tijela a onda demonstrirali pranje ruku, rekli su u vrtiću.

Zajedničko provedeno vrijeme mališana i doktorice bilo je uz obostrano zadovoljstvo.

B. N. – Derventa Cafe

Veče duhovne muzike: Već deceniju povezuju ljude pjesmom

KULTURA I OBRAZOVANJEVIJESTI

Jubilarno deseto izdanje Večeri duhovne muzike, održano sinoć u Centru za kulturu, otvorio je, kako to i dolikuje, derventski Mješoviti hor „Mozaik“, izvođenjem pravoslavne pjesme „Dobro doš'o, Hriste“, katoličke „Zdravo djevo“ i islamske „U dergjahu srca mog“, nakon čega je publika imala priliku da čuje Pučinijevu ariju „O mio bambino caro“, u izvođenju mlade Banjalučanke Irine Subašić. Program je nastavljen izvođenjem duhovnih pjesama Srpskog crkvenog društva „Bogoljublje“ iz Doboja, koji su se zahvalili Dervenćanima na svemu što su za njih uradili za vrijeme teških poplava 2014. godine, a potom i „Viteških akorda“ iz Viteza i Mješovitog gradskog hora iz Maglaja. Učesnici su zajedno otpjevali „Tihu noć“, da bi im na kraju dodjeljene zahvalnice, kao i Marku Oršoliću, osnivaču IMIC-a „Zajedno“ BiH.

Predsjednik derventskog IMIC-a Fadil Pelesić, ujedno i organizator Večeri duhovne muzike, istakao je da se ova manifestacija održava već deceniju i da se na taj način pokazuje da ljudi imaju interesovanja da budu zajedno i da se povezuju pjesmom.

– Iako se nalazimo u društvu koje je veoma pesimistično, želimo da pokažemo da ima ljudi koji vole da pjevaju, da žive zajedno, da se druže, i mi tu misiju već dugo ispunjavamo. Iako smo već pomalo umorni od svega, važno je da smo okupili horove iz Viteza, Doboja i Maglaja i ovo je jedinstvena prilika da da se čuju pjesme svih vjerskih zajednica, čime je pokazano ono lice Dervente koje mi želimo, rekao je Pelesić.

B. N. – Derventa Cafe

Najbolja fotografija divljine za 2016.

Vrtoglavi pogled na orangutana najbolja fotografija divljine za 2016. godinu Vrtoglavi pogled na orangutana najbolja fotografija divljine za 2016. godinu David Jojić 21.10.2016 21:04 4 Dijeljenje Fotografija "Vrtoglavi pogled na orangutana" američkog fotografa Tima Lamana je proglašena za najbolju fotografiju u 2016. godini u kategoriji "Fotografije iz divljine". Amerikanac Tim Laman je dobio prvu nagradu zahvaljujući svojoj fotografiji orangutana za koju mu nije bila potrebna skupocjena fotografska oprema, jer je umjetnik fotografiju napravio zahvaljujući Go Pro kameri. Ipak, Laman ističe da mu je trebalo čak tri dana penjanja i čekanja u divljini da bi dobio savršen kadar. "Teško je napraviti savršen kadar. Upravo ovakva umjetnička djela često osvajaju nagradu za najbolju fotografiju divljine. Ipak, Timova fotografija ima šta da kaže i to je bilo presudno za osvajanje prvog mjesta", istakao je Luis Blakvel, predsjednik žirija na ovogodišnjoj dodjeli nagrade za najbolju fotografiju divljine. Pored ove, pred žirijem su se posebno istakle fotografije koje na unikatan način prikazuju koliko je život u divljini ugrožen. Šokantna fotografija Pola Hiltona "The Pangolin Pit" je osvojila nagradu za najbolju fotografiju fotoreportera iz divljine. Jedan kadar ovog umjetnika je prikazao preko 4.000 smrznutih pangolina namijenjenih za ilegalni transport u Sumatru. Juniorska nagrada za najboljeg fotografa je otišla u ruke Gidionu Najtu iz Kenta, koji ima 16 godina. Za razliku od svojih konkurenata, Gidion je svoj savršeni kadar pronašao u Londonu. "Mladi fotograf je prikazao prizor vrane u londonskom Valentin parku, koji nije toliko nepoznat, ali posjeduje svježinu i prijatnu estetiku. Nisam siguran da li je mladi Gidion proučavao istoriju umjetnosti, ali njegov osjećaj za kompoziciju je fantastičan za nekoga ko je ovako mlad", istakao je predsjednik žirija Luis Blakvel. Nacionalni muzej istorije svake godine dodjeljuje nagrade u kategoriji "Fotografije iz divljine", koje obuhvataju dramatične fotografije leoparda, papagaja i drugih životinja iz divljine.

Više detalja na: http://www.nezavisne.com/kultura/vizuelna-umjetnost/Vrtoglavi-pogled-na-orangutana-najbolja-fotografija-divljine-za-2016-godinu/393669

Nastavlja se filmski karavan "Put filma"

 Nastavlja se filmski karavan "Put filma" Srna 22.10.2016 11:29 2 Dijeljenje ISTOČNO SARAJEVO - Produkcija "Prvi kadar" iz Istočnog Sarajeva, u okviru projekata decentralizacije kulture i razvoja filmske umjetnosti u Republici Srpskoj, nastavila je danas u Trnovu realizaciju projekta Filmskog karavana "Put filma" sa Filmskom školom "Prvog kadra". Koordinator projekta, filmski i televizijski producent Aleksandra Mitrić-Štifanić rekla je Srni da je ovaj projekat u martu uspješno počeo u Bratuncu, a krajem novembra biće okončan u Šamcu. "Osim ovih, realizovan je i u opštinama Milići, Sokolac, Rogatica i Trnovo, gdje je u saradnji sa kulturnim centrima i osnovnim i srednjim školama, sprovedeno 16 programa, filmske projekcije posjetilo je oko 1.000 osnovaca i srednjoškolaca, a radionicama je prisustvovalo oko 200 polaznika", rekla je Štifanićeva. Prema njenim riječima, Filmska škola "Prvog kadra" predstavlja polaznu tačku u edukaciji najmlađih iz oblasti filmske umjetnosti, a prije svega animiranog i dokumentarnog filma. Ona kaže da su polaznici putem predavanja, projekcija dokumentarnih, kratkih igranih i animiranih filmova, radionica i interaktivnog učešća, imali priliku da steknu osnovna znanja iz oblasti animiranog i umjetničkog dokumentarnog filma i dobiju uputstva kako da samostalno naprave dokumentarni film o temi "/I/ to je moj grad". "Istražujući kulturni život mladih u istočnom dijelu Republike Srpske i pojedinim opštinama zapadnog dijela, zaključili smo da je neophodno da se kulturne manifestacije i programi usmjere na opštine u kojima se bioskopski život odvija periodično ili ga uopšte i nema", istakla je Štifanićeva. Ona je navela da je ideja da se ukaže na neophodnost decentralizacije kulture, prije svega u istočnom dijelu Srpske. "Naš Filmski karavan sa radionicom Filmske škole podstakao je mlade na kreativnost i drugačiji doživljaj stvarnosti, viđen očima budućih mladih umjetnika, a omogućio im je i da vide značajna svjetska i domaća ostvarenja animiranog i dokumentarnog film", rekla je Štifanićeva. Istaknuti dokumentarista i predavač iz oblasti umjetničkog dokumentarnog filma Dragan Elčić, tokom realizacije ovog projekta, prenio je svoje dugogodišnje iskustvo u proizvodnji dokumentarnog filma, ali i teorijski predstavio dokumentarni film od njegovih početaka do danas, bazirajući se na umjetničkom dokumentarcu. "Za mene je Filmski karavan mala misija filma, koja se pokazala kao dobar koncept koji bi trebalo da realizujemo u cijeloj Republici Srpskoj, pa i šire. Karavan je ostvario izvanredne rezultate, otvorio interesovanje kod djece i za formu animiranog i dokumentarnog filma, što su pokazale pune sale i prisustvo velikog broja polaznika u ovim opštinama", rekao je Elčić Srni. On je izrazio nadu da će se Filmski karavan "Prvog kadra", polazeći od kulturno nerazvijenih opština, širiti i nastaviti svoju misiju, kako bi "Put filma", stigao u svaku opštinu Republike Srpske, podstičući mlade na kreativnost i umjetničko stvaralaštvo. Projekat se realizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvjete i kulture Republike Srpske, od dijela prihoda od igara na sreću.

Više detalja na: http://www.nezavisne.com/kultura/film/Nastavlja-se-filmski-karavan-Put-filma/393769

Представљање књига објављених у едицији Прва књига Матице српске за 2016. годину, Сајам књига у Београду, 24.10.2016. у 12h

Teatar sjenki prenio moralne pouke

10.10.2016 21:00 BANJALUKA - Treći dan 15. međunarodnog festivala pozorišta za djecu "Banjaluka 2016", koji se održava u Dječijem pozorištu RS (DP RS) u Banjaluci, obilježilo je izvođenje komada "Basne iz senke", u režiji Biserke Kolevske. Za banjalučke mališane ovaj komad su izvodili glumci Pozorišta za decu Kragujevac. Teatar sjenki, koji se ne može često vidjeti na našim scenama, a ranije je bio inkorporiran u komad "Petar Pan" upravo DP RS, i ovaj put je oduševio mališane, ali i nešto stariju publiku festivala. Za scenografiju i kostime bila je zadužena Svila Veličkova, dok je koreografija djelo Zornice Petrove. Četvoročlana glumačka ekipa, koju čine Darija Nešić, Milomir Rakić, Miloš Milovanović i Vladimir Đoković, dočarala je neke dobro poznate narodne basne, a zahvaljujući igri sjenki sve je izgledalo mnogo primamljivije mališanima. Nešićeva je napomenula da su radeći na ovom komadu imali potpuno drugačiji sistem rada. "Zanimljivo je, ali i naporno jer je teatar senki nešto potpuno novo za nas. Iziskuje i dobru fizičku kondiciju, pa smo i tu morali više da se potrudimo, ali nadamo se da je na kraju izgledalo dobro onima kojima je i namenjena, odnosno deci", kazala je Darija Nešić. Svijet životinja i biljaka, a ponekad i neživih stvari u ovoj je predstavi prikazan ljudskim osobinama, govorom, karakterom, sklonostima i težnjama, mudrosti starih vremena koje se rugaju ljudskim slabostima i manama, a na kraju dovode do moralne pouke. Podsticaj za stvaranje pozorišta sjenki nalazi se u mistici samih senki i čovjekovoj fascinaciji njima. Pozorište sjenki je zapravo najstariji vid pozorišta kojim se čovjek bavio, a danas je zbog brzog mijenjanja kadrova vrlo slično animaciji, što je zapravo vrlo interesantno i blisko djeci. U okviru festivala, u nedjelju naveče je izvedena predstava "Preobražaj zvijeri", Pozorište i lutke velike plave dame Santa Fe iz Argentine, dok je juče trebalo da bude izvedena i predstava "Kresivo" Pozorišta lutaka iz Mostara. U okviru pratećeg programa Tatjana Paškaš i Tibor Farago su na Maloj sceni DP RS održali lutkarsku radionicu pod nazivom "Lisica i gavran". Sutrašnji program 9, 11 h  "Nije me strah"  Dječije kazalište Branka Mihaljevića, Osijek 10 h  Lutkarska radionica 17 h  "Pesma belog kita", Narodno pozorište "Toša Jovanović" Zrenjanin

Na morskome plavom žalu.flv

Умро Владе Кликер из филма Сјећаш ли се Доли Бел

 

10.10.2016 17:30 | Агенције

Фоча - Саша Зуровац, који се прославио улогом Владе Кликера у филму "Сјећаш ли се Доли Бел" Емира Кустурице, преминуо је у 69. години.

Зуровац је био натуршчик којег је Куста одабрао да одглуми незаборавну епизодну улогу Владе Кликера, тинејџера с благим аутизмом.

Плавокоси момак отпјевао је у филму нумеру "На морскоме плавом жалу", која је одмах постала хит за сва времена!

Након Саше Зуровца ову пјесму су пјевали многи признати музичари, међу којима су Момчило Бајагић Бајага, Бора Чорба, Јура Стублић, Краљеви улице... али нико није успио да пренесе сјету оригиналне верзије.

Иако га је улога Кликера прославила, Зуровац није имао прилику да дуго ужива у филмској слави.

Послије "Доли Бел" Саша је имао мању улогу у другом Кустином филму "Отац на службеном путу", и нешто већу у "Животу радника" Мирослава Ћире Мандића, а онда је нестао.

Очито није могао да се избори са славом, а посљедње године живота провео је у Заводу за збрињавање ментално инвалидних особа Баковићи код Фојнице.

Тамо је и преминуо, у суботу 8. октобра.

Саша Зуровац биће сахрањен 12. октобра на Градском гробљу Баре у Сарајеву у 15 сати.

SKK “Vihor”: Promovisana knjiga “U vječnosti” autorke Vere Koropkin Ratkovac

KULTURA I OBRAZOVANJEVIJESTI

U izdanju Srpskog književnog kluba ”Vihor” Derventa, nakon knjige ”Kap rose na dlanu”, objavljene 2012. godine, svjetlo dana ugledala je nova knjiga autorice Vere Koropkin Ratkovac, pod nazivom ”U vječnosti’. Promocija knjige je održana u subotu u sklopu ”Vihorovih” oktobarskih dana kulture, a o knjizi i Verinom stvaralaštvu su govorili recezent Slavko Pokrajac i predsjednik Srpskog književnog kluba ”Vihor” Savko Pećić.

– Nakon  prvenca ”Kap rose na dlanu” Vera dolazi u svijet mašte i poezije sa novom knjigom, pod nazivom ”U vječnosti” , što zvuči veoma simpatično, a i mi svi želimo da tako bude, i da Vera svojom poezijom traja vječno, te da se brzo javi na našu radost sa još boljom trećom knjigom, rekao je Slavko Pokrajac.
Promociji knjige ”U vječnosti” prisustvovao je veliki broj ljubitelja pisane riječi, među kojima i pjesnici iz Doboja, Prnjavora, Šamca, Obudovca i Broda, tako da je nešto više od jednog sata promocije, prošlo veoma brzo uz ugodne stihove iz knjige, ali i poezije koje su govoprili pjesnici u čast promocije Verine knjige. Veče su uljepšale recitacije pjesama iz knjige Jasmine Radanović, Fadila i Milice Pelesića, dok je program kontrolisala, usmjeravala i uspješno vodila Maja Rauković.
Knjiga je veoma zanimljiva i ostaviće traga na svakom koji je pročita i ponešto iz nje ponese za sebe, a pjesničkoj sabraći je intresantnija što je upotpunosti prožeta svim životnim ljepotama i poteškoćama, odnosno ljubavlju koju Vera sije iz svog života, ali i iz života svih nas koji doživljavamo čitajući njene stihove.
Savko Pećić Pesa

Ivo Andrić je rođen na današnji dan

BIOGRAFIJA IVE ANDRIĆA U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine uBosanskoj viliobjavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije.  Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice,  družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikomobjavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke(„Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“,„Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje  pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu  Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku.  S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a uSrpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatskelirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden  velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin.  Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju.  Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke  „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „BifeTitanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“(1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a  pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju -Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke„Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu  Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Kliknite ovde ako želite da vidite audio-video zapis dodele Nobelove nagrade u ASF formatu pomoću Windows Media Player-a. Fajl je veličine 749 kb. Kliknite ovde ako želite da vidite audio-video zapis dodele Nobelove nagrade u RM formatu pomoću Real Player-a 7 (odnosno Real Player-a G2). Ovaj zapis je optimizovan za duplu ISDN vezu i velik je 617 kb. Kliknite ovde ako želite da čujete audio zapis pripovetke „Sunce“, koju čita Ivo Andrić lično. Zapis je u RM formatu i možete ga čuti pomoću Real Player-a 7 (odnosno pomoću Real Player-a G2). Fajl je veličine 1,57 Mb a traje oko 13 minuta.  Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

Разлика између листопада и октобра

У Немачкој често помињу филм „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм није комедија. Људи су рекли да боље разумеју српски него језик Хрватског Загорја

Аутор: Мирјана Сретеновићсубота, 08.10.2016. у 09:15

Ксенија Ракочевић „Ако наставник предаје четири језика, да ли прима и четири плате”; Сњежана Кордић „Уместо четири језика – предмет Језик и књижевност” (Фото: Д. Жарковић)

„Ако одем у хрватску продавницу и пазим да ли ћу да изговорим реч „тисућа” или „хиљада”, ја више нисам слободан човек. Или ако у Београду кажем „листопад” уместо „октобар”. Трагедија у Југославији довела је до тога да нам је отета слобода да говоримо и мислимо слободно – рекао је прексиноћ Вук Перишић, правник и преводилац из Хрватске, на трибини „Ко коме краде језик”, у оквиру дводневне конференције „Језици и национализми”, одржаној у крцатом Центру за културну деконтаминацију.

Ако би нам неко рекао да је цела трагедија са Југославијом била само ружан сан, наставио је Перишић, и да ће све бити као пре, „ја се и тада нећу излечити од сталног опреза јесам ли употребио ову или ону варијанту”.

– Замислите кад би у Француској забранили неке речи, па кад чујете како неко говори, кажете му: „Ти си из Марсеја, срам те било!”, „А ти си из Бордоа!”... Језик није национално право, већ лично грађанско право да користимо речи које желимо. Иза „операције” са језицима стоји идеја да се сломи мисао. Крлежа је рекао да је ово један језик који Срби називају српским, а Хрватски хрватским. Хајде да се правимо да стварно постоје четири језика, али онда мора постојати и пети, заједнички назив. Ако неко мисли да говори бошњачки језик, нека живи у тим мислима, али ми знамо истину – каже Перишић.

Етнолог Иван Чоловић говорио је о томе да се национализам схвата као једна врста политичке религије, у средишту је култ нације и језик као светиња.

– То је својствено и балканским национализмима, а посебно је оживело после распада Југославије. Шта је лоше у томе, неко би рекао. Зар то није пожељно и легитимно. Да ли се тако штите од говора мржње, од неписмености, од насиља над мањинским језицима? Не бих рекао да је то та врста заштите – истакао је Чоловић и упитао од чега нас штите бранитељи језика.

– Они истичу да је језик темељ националног идентитета и да се у њему налази душа једног народа. А да је највећа опасност његово преименовање у црногорски, бошњачки и хрватски. Зашто би то било страшно, зар то не говори о експанзији српског језика? Сматрају да се тиме угрожава и сама егзистенција Срба. Ми остајемо без језика, а кад нема језика, нема ни Срба. А онда остајемо и без душе. Такво размишљање је на нивоу црне магије – сматра Иван Чоловић.

И за професора Ранка Бугарског тема о крађи језика звучи „бизарно”.

– Да ли то значи да, ако вам неко украде писмо, преко ноћи постајемо неписмени. Рећи да је језик украден, то позива на ратнички дискурс, на акцију, оружани сукоб. За такав катастрофичан сценарио нема основа у реалном свету. Уместо крађе требало би говорити о замени, прихватању или усвајању језика. Став да се мора знати шта је чије и да се не може ништа делити јесте психологија која је разорила Југославију, створила неколико банана-државица и растурила српско-хрватски језик – рекао је проф. Бугарски.

Представник БиХ, водитељ Никола Вучић, испричао је да у Мостару вршњаци Бошњаци и Хрвати иду у исту школу, али у различите учионице, јер „не говоре заједничким језиком”.

– Представници Хрвата желе телевизијски канал на свом језику, јер наводно до њих не може доћи информација са јавног сервиса, уколико није на хрватском. Када раздвајате малолетнике и заступате право да се образујемо на националном језику, пристајете на сегрегацију, апартхејд, на фашизам. Слобода у коришћењу језика је посебно ускраћена новинарима у БиХ. Када напишу текст и погледа га лектор, они више не препознају свој текст, јер га лектор прилагођава варијанти којој мисли да треба. Тој причи се морамо супротставити – рекао је Вучић.

Сњежана Кордић, лингвиста из Хрватске и ауторка књиге „Језик и национализам”, предложила је да се уместо четири назива језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски) и раздвајања деце у школама „у БиХ, у Хрватској (Вуковару), и у Србији (Санџаку)”, предмет у школи зове само „Језик и књижевност”, без именовања тог језика.

– Тако је урадила Аустрија после Другог светског рата, када је порасла нетрпељивост према Немцима, па је касније спласла. Дакле, узети ову неутралну варијанту, док се лингвисти не усагласе око заједничког имена језика. Новине у Немачкој често помињу пример филма „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм не припада жанру комедије. Онда су људе на улици питали да ли разумеју филм из Србије и они су одговорили да боље разумеју српски него језик из Хрватског Загорја. Титл постоји само да би неко добио новац за то „силно превођење” – сматра Сњежана Кордић.

Према њеном мишљењу, уколико је међусобна разумљивост између народа виша од 75 одсто, онда је то један језик. А код нас је, каже, разумљивост највећа могућа.

– Често се говори о праву народа да свој језик зове именом свог народа, али то је измишљено право. Ако течно говоримо без преводилаца, онда је то један језик – истиче ова ауторка.

Ксенија Ракочевић, професорка из Црне Горе, навела је да је језичка политика у њеној земљи неодвојива од опште политике и подсетила да се наставни предмет у црногорским школама зове „Црногорски – српски, босански и хрватски језик и књижевност”. Поставила је питање да ли у истом моменту наставник може да предаје четири језика и да ли то значи да би требало да прима четири плате.

Основна намера пројекта „Језици и национализми” јесте да кроз дијалог лингвиста и других стручњака постави питање постојања четири „политичка” језика на простору некадашњег српско-хрватског језика. После подгоричке, сплитске и београдске конференције, завршна дебата биће у Сарајеву.