Српски језик између немара и намере

Аутор: Марина Вулићевић, Градимир Аничићпетак, 21.10.2016. у 13:15

(Фото лична архива)

Професор др Предраг Пипер је редовни члан САНУ, стални члан Матице српске и редовни професор на Филолошком факултету УБ. Члан је многобројних међународних удружења и организација и вишеструки добитник међународних награда за свој рад. Осим у Новом Саду и Београду, предавао је на универзитетима у Москви, Петрограду, Вороњежу и Иванову, Задру, Сеулу, Сапору, Нишу, Љубљани и Скопљу. Међу студентима је поштовани професор као што и он њих поштује.

Држава путем сво­јих органа води или треба да води укупну политику у земљи, укључујући језичку политику, ослањајући се притом на мишљења водећих меродавних установа и појединаца. Језичка политика има за предмет, пре свега, питања статуса језика и писма, да би их штитила, и култивисала и усмеравала динамику њиховог развоја, а то су примарно идентитетска питања. На основу утврђене језичке политике лингвистичке установе у сарадњи с појединим лингвистима баве се језичким планирањем, нпр. израда речника, граматика, правописа, уџбеника итд. Језичко планирање се односи првенствено на стварање корпуса неопходне литературе да би се, поред осталог, статусна питања успешно решавала. За језичку политику је примарно одговорна држава, а за језичко планирање, пре свега, наука и струка, мада то није увек строго раздвојено. Ако се држава не бави (довољно) оним што би морала, ако не води језичку политику у својој земљи и у њеном интересу, води је неко други у свом интересу, јер је област културе умногоме поприште испољавања меке моћи (Џ. Нај) у борби за сфере утицаја. Тако се такође обликује јавно мњење и, поред осталог, утиче на слику нације о себи и о својим стратешким циљевима. Језичка политика не може се успешно водити без њених јасно утврђених носилаца и без добре стратегије. У Србији тога немамо. Код нас се држава тиме одавно не бави. Да ли је то последица немара, или намере, или нечег трећег, или свега помало, то би заслуживало да буде темељно испитано.
Међутим, колико није добро када у држави нема језичке политике, или када се ретким полумерама покушава створити утисак да она постоји, толико је такође штетно када о њој одлучују само политичари и државни чиниоци без лингвистичког знања, који следе искључиво свој тренутни политички интерес игноришући реч лингвиста (тако је, на пример, у наш образовни систем уведен „босански” језик). С друге стране, погрешно је мишљење, доста раширено у нашем јавном мњењу, да су за језичку политику одговорни искључиво лингвисти и научне установе. Лингвисти треба да предлажу решења, да дају савете, да покрећу иницијативе, да подрже или критикују одлуке надлежних министарстава, да подучавају о питањима језичке политике, да учествују у остваривању утврђене језичке политике, али коначне одлуке у тој области доноси држава, она их спроводи и контролише па је њена одговорност ту највећа. Тачно идентификовање главног носиоца језичке политике јесте први услов њене успешности. 

Редовни сте члан САНУ, секретар сте Одељења језика и књижевности. Члан сте Управног одбора Матице српске. Како видите улогу ове две наше најстарије и најзначајније институције културе у очувању српског језика?
Матица српска је старија сестра Српске академије. Као што бива са сестрама, оне су сличне, али нису исте – једна је старија, друга је млађа, једна је мања, друга је већа, једна је у Новом Саду, друга у Београду итд., али њих две теже истом циљу на корист српског народа, али и других нама ближих и даљих народа. Оне се у томе одлично допуњују, а често се и заједнички труде на истом послу, као што је, на пример, капитални пројекат израде Српске енциклопедије, чији ће четврти том оне објавити почетком следеће године заједно са Заводом за уџбенике, уз помоћ надлежних министарстава. Матица српска је најстарија словенска матица. И Матица српска и САНУ (на почетку: Друштво српске словесности) основане су првенствено ради неговања и унапређивања српског језика и писма, као и српске књижевности и науке у целини. И данас се у Матици српској и у САНУ тим питањима посвећује велика пажња (највише у оквиру капиталних лексикографских пројеката, али и на много других начина), што не значи да се на томе не би могло радити и још боље и још више. Српски језик треба стално уређивати и неговати у целини његове реалности у простору, времену, друштву, науци и књижевности, како би се  његов изражајни потенцијал у целости сачувао и развијао. Што је српски народ бројчано мањи и што је више издељен државним границама, већи је значај Матице српске и САНУ као његових кровних културних установа (кров „на две воде”), које наткриљују свеколико Српство, подстичу осећање припадности истом народу, језику и култури и тежњу ка сарадњи у свему што је добро, лепо и племенито. 

Истовремено, бавите се и славистиком и србистиком. Где се проналазите у већој мери – у славистици или србистици?
Наука о српском језику је део науке о словенским језицима. Зато не бих одвајао србистику од славистике. На универзитетима у Србији те катедре су засебне, пре свега, из организационих разлога. Слично је и у другим земљама с њиховим матичним језицима. Наши највећи стручњаци за српски језик, да поменем само Александра Белића, Павла Ивића и Милку Ивић, бавили су се успешно и ширим славистичким темама. Од свог првог објављеног рада до данас бавим се српским (раније српскохрватским) језиком, било у поређењу с неким другим словенским језиком, најчешће руским, или са свим другим словенским језицима, или без таквих поређења. Колеге које добро знају шта радим тако ме, надам се, и доживљавају, без непотребних класификација по већој или мањој припадности овој или оној грани славистике. Сматрам да стручњак за српски језик теже може постићи високе резултате, ако нема добар увид и у друге области славистике и лингвистике, а да, с друге стране, сваки слависта треба да има релативно добар увид у науку о српском језику, као и о другим словенским језицима, поред оног словенског језика којим се тренутно највише бави.

Говорили сте својевремено и о политичком говору и политичким метафорама. На који начин политички дискурс улази у наше изражавање и како утиче на нашу свест?
Они који се стално излажу медијској контаминацији, а нису развили неки одбрамбени механизам да се тога зла бар донекле сачувају, будући можда још и склони подражавању онога што тренутно преовлађује, постају жртве циљаног обликовања јавног мњења, које мање или више свесно или несвесно прихватају. Они тако усвајају и језик политичке коректности и актуелног политичког новоговора, поготову ако им то може мало помоћи да напредују у каријери и ако се не устручавају да се и на тај начин представе као савремени, ма шта то значило.
Излаз би, укратко, био у томе да пазимо шта слушамо, како говоримо и како пишемо. Корисно је не излагати се штетном озрачењу политичког дискурса више него што је потребно да се добију главне информације и читати добре писце. Нажалост, данас се све више гледа и слуша телевизија, а све мање се чита. Писменост је у извесном повлачењу и то је, изгледа, планетарна појава, надам се – привремено. Књижевни језик није, наравно, само језик књижевности, али у језгру доброг књижевног језика морао би остати језик најбољих писаца, мада књижевни језик мора обухватати и језик научника, публициста и стручњака различитих усмерења, укључујући области политике и медија, иако се све оно што се тамо каже и објави не сме узимати за језички образац којем треба тежити. У добром књижевном језику функционалност не сме бити испред лепоте израза, оличене у језику најбољих писаца, који треба да поседује еластичну стабилност књижевнојезичке норме и који мора бити с разумном мером отворен за промене као и за додире са другим језицима и културама, али који се не сме препустити стихијском развоју.
Људи са осећањем националне искорењености радо претерују с употребом страних речи, а људи којима импонује улично понашање пишу уличним језиком. Тзв. демократизација језика често се своди на његову вулгаризацију, што уосталом важи и за „демократизацију“ у многим другим областима. Али проблем није само у стихијском уношењу у српски језик многих страних речи које су непотребне (јер има, наравно, и оних које су потребне), нити у непотребној употреби сленга и вулгаризама где томе није место, него је проблем и у све израженијој политизацији језика, у покушајима да се граматика савременог српског језика промени и усклади с правилима нове српске политичке коректности, нпр. претеривање с родном равноправношћу на новом таласу радикалног феминизма, вештачки неологизми типа академкиња, примаријускиња, инжењерка, архитекткиња, хируршкиња и сл.  Социјалне фемининативе који спонтано улазе у језик треба, разуме се, прихватити и одредити им стилску вредност и сферу употребе, али мењања језика на силу и вештачког стварања нове граматичке категорије, тога није било ни у изразито ауторитарним друштвима. 

Први код нас написали сте „Нормативну граматику”. Како сте дошли до тога да напишете граматику са идејом да она буде нормативна и шта је за вас нормативност: строго раздвајање правилног од неправилног – или нормативност не мора да буде тако „строга”? 
На иницијативу Одбора за стандардизацију српског језика настала је цела библиотека нормативистичке литературе о српском језику па је стога било очекивано да буде написана и нормативна граматика, чега смо се подухватили академик Иван Клајн и ја. У уводу у Нормативну граматику српског језика изложена је концепција књижевнојезичке норме на којој, по нашем мишљењу, може и треба да се развија лингвистичка нормативистика, што потврђује и историја развоја многих књижевних језика и њихове норме. Та концепција, разуме се, може бити предмет расправе, развијања, дограђивања или аргументованог оспоравања. Овде се, у форми интервјуа, она не може подробно изложити.
Сасвим кратко речено, једна од најважнијих одлика сваке цивилизације јесте уређеност: града, државе, права па и писмености, за коју је карактеристичан систем – прво обичаја, а затим прописа како се у којим приликама говори и пише. Кодификација употребе језика у целој држави и шире, где год постоји исти народ, има има интегративну функцију, јер доприноси осећању свих људи у тој заједници да су чланови исте друштвене целине, а доприноси и квалитету споразумевања, јер сви у њој имају језик који им је заједнички (књижевни језик) независно од њихових локалних дијалеката и говора, па чак и од граница којима неки народ може бити издељен. Књижевнојезичка норма мора бити истовремено и с мером еластична и стабилна. Она је предмет сталног побољшавања и дограђивања или, напротив, покушаја разграђивања. Од стабилности књижевнојезичке норме умногоме зависи стабилност укупних културних прилика у земљи, а од стабилности културних прилика умногоме зависи стабилност друштва у целини. Књижевнојезичка норма зависи од свих говорника неког језика: и од оних који је аргументовано препоручују, и од оних које је учвршћују и шире, и од оних који је примењују у свом свакодневном усменом и писменом изражавању. Треба неговати свест о значају одговорног односа према језику, али и свест о начинима на које можемо неговати свој језик, а један од њих је поштовање његове књижевнојезичке норме.
Чврстина нормативне препоруке зависи од конкретне појаве о којој је реч (нпр. исправно је само са сестром, а никада с сестром), а тамо где се допуштају различити облици, они се могу разликовати степеном нормативне прихватљивости (нпр. исправно је и Чехов код Срба и Чехов у Срба, али се прво препоручује као обичније, а друго се допушта као граматички архаизам). Та граматика је нова (не само међу граматикама српског језика), пре свега по томе што у њој норма која се препоручује није дата само у облику описа и објашњења појединих граматичких појава, него и у виду великог броја изричитих нормативних препорука с различитим степеном категоричности у зависности од тога на шта се односе.
Међутим, иако је, разуме се, важно да говоримо граматички исправно, поштујући на тај начин норму српског књижевног језика, не сме се губити из вида да постоји и једна друга врста исправности. Она је у томе да се клонимо искушења било какве злоупотребе језика – обмањивања, лагања, вређања, оговарања, ласкања и сл. Дакле, поред књижевнојезичке норме постоји и етичка норма употребе језика. Она је данас угрожена можда и више него она прва, а није мање важна.

Велику пажњу јавности изазвала је ваша књига „Српски између великих и малих језика”. Како српски језик видите међу овим језицима? 
Сваки човек свој матерњи језик доживљава као највећи и за њега најзначајнији (или би тако требало да буде) јер му је он у основи идентитета, део је његове личности, повезује га са прецима, савременицима и потомцима, њиме живи као што дише, на њему се најбоље, најлепше и најпотпуније изражава. Али језици могу бити велики, средњи или мали и према другим мерилима као што су – број људи који неким језиком говоре, територија на којој се он говори, књижевност и наука која је на њему створена, дужина постојања итд. Нажалост, српски језик се током више деценија по многим критеријумима смањује, јер је, пре свега, Срба све мање, а око четири милиона Срба живи ван Србије, дакле, скоро половина изворних говорника српског језика развејано је у 159 земаља света. Поред тога, смањује се територија на којој српски језик има статус службеног језика, угрожено је његово писмо – ћирилица, смањује се број говора српског језика, српски језик се мање учи у нашим школама у поређењу са другим европским земљама и њиховим језицима, мање се учи у иностранству итд. Све се то подробније разматра у књизи коју сте поменули. Ипак је најважније да осећамо поштовање према српском језику и писму, као и одговорност за његову будућност, јер је то део личног и националног самопоштовања (без претеривања и без самопотцењивања). Српски књижевни језик је током своје многовековне историје сачувао препознатљив идентитет, као јединство суштински истог у времену, и интегритет, као јединство суштински истог у простору и друштву. Док носимо у себи осећања поштовања и одговорности за српски језик и ћирилицу, има будућности за српски језик и српски народ.

ПОЛИТИКА

Bh. gradovi aplicirat će za najveći kulturni program EU

 03.07.2016. / 19:33h Intervjui - Jasna Kovo za TV1,Radi o dugoročnom planiranju jer oko 6 godina traje sam proces pripreme i daje se dovoljno vremena da se apsolutno svi društveni akteri i građani uključe u sam proces pisanja aplikacije i realizacije tog programa. To podrazumijeva da nije samo riječ o kulturnom projektu iako to jeste kulturna olimpijada za jednu zemlju, naglasila je za TV1, Jasna Kovo ispred Udruženja "Akcija".

TV1: Zašto ste pokrenuli prije svega informativnu kampanju "Evropska prijestolnica kulture"
KOVO: Riječ je o jednom od najdugovječnnijih kulturnih programa na nivou EU. Također ovaj program je dio većeg programa " Kreativna Evropa". To je trenutno najveći program za finansiranje kulture na nivou EU i za zemlje kandidatkinje koji iznosi 1,5 milijardi eura. Naša zemlja je 2014.godine pristupila programu " Kreativna Evropa" a prošle godine zvanično je otvoren desk za "Kreativnu Evropu" u BiH. Moram da naglasim da je Udruženje " Akcija" i prije toga vodilo jednu kampanju da se uspostavi desk za "Kreativnu Evropu" koja je i prošla na nivou BiH, gdje je Ministarstrvo civilnih poslova BiH odlučilo da u konzorciju sa dvije nevladine organizacije. S obzirom da je uloga deska "Kreativna Evropa" između ostalog promocija svih programa koji se nalaze u okviru toga mi smo odlučili da informiramo BH javnost i gradove jer zaista postoje ogromne i velike mogućnosti koje proističu iz ovog programa.
Pokretanjem javne tribine pod simboličkim nazivom "Evropska prijestolnica kulture, šansa za strateški razvoj kulture BiH",akcenat je upravo na strateškom razvoju kojeg potenciramo kroz informativnu kampanju.
TV1: Koje gradove ste do sada obišli i šta je konkretno dogovoreno sa gradskim upravama?
KOVO: Do sada smo moje kolege, direktorica Aida Kalender , kolega Nebojša Jovanović i ja obišli nekoliko gradskih nivoa. Bili smo u Bijeljini, Zenici, Tuzli, Mostaru i Trebinju a do kraja jula najavljujemo posjetu Banjaluci.
TV1: Da li je bilo nekih konkretnih dogovora?
KOVO: Svaka od naših prezentacija jeste upravo na naglasku neophodnog zagovaranja izrada strategija na gradskim nivoima jer je to jedan od neophodnih uslova da bi se bilo koji grad uopće odlučio da pokrene kandidaturu za evropsku prijestolnicu kulture. Mogu reći da su sve gradske administracije bile prilično zainteresirane za to i da su načelno obećali da će razmisliti i pokrenuti izradu kulturnih strategija na gradskim nivoima što u konačnici znači da će većina tih gradova pokrenuti izradu aplikacije za kanidaturu evropske prijestolnice kulture, među njima i grad Mostar?
TV1: Znači li to da je Mostar jedan od najozbiljnijih kandidata za evrpsku prijestolnicu kulture?
KOVO: Po onome što smo mogli čuti od šireg kruga protagonista kulturnog života u gradu Mostaru može se reći da bi Mostar mogao biti jedan od najozbiljnijih kanididata za evropsku prijestolnicu kulture. Međutim ponovo naglašavam svi gradovi koji mogu da apliciraju trebali bi to da učine, jer ono što nam pokazuju iskustva iz susjedne Hrvatske, gdje je Rijeka proglašena prijestolnicom evropske kulture za 2020.godinu, jeste upravo ta poruka da nijedan grad nije na gubitku samim tim što se na to odluči, svaki grad je na dobitku makar i na kraju ne ponio tu titulu. Nadamo se da će jedan od bosanskohercegovačkih gradova ponijeti tu titulu 2024.godine.
TV1: Zašto je važan politički konsenzus svih aktera u političkoj vlasti da bi se uopće uspješno realizirao ovakav jedan projekat?
KOVO: To je dobro pitanje i mi pokušavamo naglasiti pitanje važnosti političkog konsenzusa ne samo na gradskom nego na svim administrativnim nivoima koji će u konačnici biti uključeni u proces podržavanja same kanidature jer to neće biti samo grad nego i nadležni kantoni, entiteti i država, ali gradski nivo jeste bazični. Dosadašnji izvještaji iz Brisela o gradovima koji su do sada već ponijeli ovu titulu pokazuju da su najmanje uspješni u realizaciji tog programa oni gradovi koji nisu oko toga uspjeli da postignu politički konsenzus. To znači da bez obzira koja se politička struktura trenutno našla u toj poziciji trebala bi osigurati sve mehanizme i u onom trenutku kada dođe do proglašenja te titule za određeni grad, svaka sljedeća politička struktura u tom gradu treba da podrži taj program. Jedan od primjera je Maribor iz Slovenije koji upravo zbog toga što nije postojao politički konsenzus zbog promjene političkih aktera na lokalnom nivou, nije do kraja uspio da realizira na pravi način tu titulu a to je u konačnici gubitak za sve a posebno za građane bilo kojeg grada i upravo su građani taj kulturni sektor.
TV1: Mislite li da će gradske uprave u kojima ste bili uvrstiti u svoje budžete izradu kulturnih strategija i time se kvalificirati za aplikaciju ovog programa?
KOVO: Nadamo se da će se to desiti i možemo reći da zaista postoji zainteresiranost i neki su najavili da će uskoro to da desi. Trebalo bi da do kraja ove godine da se iz budžeta izvodje sredstva i da se donese odluka, a već naredne 2017.godine će biti raspisan poziv iz Brisela za kandidaturu za onu grupu gradova u kojoj se nalazi BiH.
TV1: Šta bi BiH donijela jedna takva laskava titula?
KOVO: Veliki su benefiti ovog programa. Moram ponovo naglasiti, 2017.godine se raspisuje poziv a sama realizacija je 2024.godine, što ukazuje na to da se radi o dugoročnom planiranju, jer oko 6 godina traje sam proces pripreme i dalje se dovoljno vremena da se apsolutno svi društveni akteri i građani uključe u sam proces pisanja aplikacije i realizacije tog programa. To podrazumijeva da nije samo riječ o kulturnom projektu iako to jeste kulturna olimpijada da tako kažemo za jednu zemlju, nego i tome da će se različiti sekotori moći uključiti u realizaciju ovog programa. Riječ je i o infrastrukturnom poboljšanju samog grada, o turističkom prilivu ljudi. Radi se o tome i da se potencira evropska dimenzija i to je sjajna prilika da se povežemo na međunarodnom nivou sa različitim kulturnim akterima i međunarodnom publikom. U nekim gradovima je ostvarena sama novčana dobit, između ostalog.
TV1: Kako mora da izgleda jedna uspješna aplikacija. Šta nam je sve to potrebno da bi uspješno aplicirali?
KOVO: Ona bi morala da ima jedan poseban naglasak na budućnosti. Neće proći nijedna aplikacija koja se bude bavila samo prošlošću jer se potencira da gledamo ka budućnosti da razvijamo i promišljamo kulturu novim temama. Mnogi gradovi su program iskoristili da bi pokrenuli teme koje su bile prilično zanemarene ili su dio njihove traumatične prošlosti pa je tako npr. Liverpul svoj program posvetio suočavanju sa svojom kolonijalnom prošlošću jer su bili luka za dovođenje robova, zatim neki gradovi su iskoristili mogućnost da nekim napuštenim industrijskim pogonima daju novu namjenu. Ovo je prilika da se društvo poveže u cijelini sa međunarodnom scenom.

(Vijesti.ba)

Fest filmu garantuje život

NEVENA VRŽINA - 28.01.2014 21:21

Vijest da će film "Top je bio vreo" u režiji Slobodana Skerlića otvoriti ovogodišnji "Fest", koji će u Beogradu biti održan od 28. februara do 9. marta, raspršila je i posljednje glasine da isti možda neće ni biti prikazan pred publikom.

No, zahvaljujući cjelokupnoj ekipi filma, a prije svega Tihomiru Staniću, producentu i jednom od glumaca u ovom ostvarenju, "Fest" se pokazao kao najbolja prilika da "Top" bude premijerno bude prikazan.

"Do sada su na otvaranju 'Festa' prikazivani uglavnom pobednici Filmskog festivala u Kanu i srećan sam što će ove godine na samom otvaranju biti prikazan naš film. U takvim događajima volim da pronađem simboliku", istakao je Stanić.

On je podsjetio da je film rađen prema istoimenoj knjizi Vladimira Kecmanovića, ali i podsjetio na brojne probleme sa kojima su se suočavali još od početka snimanja 2010. godine.

"Još imamo mnogo finansijskih problema, jer je tema kojom se bavimo delikatna i ovaj projekat nema komercijalni potencijal. Ovo je jedan ozbiljniji pristup temi koja će nas večno inspirisati", kazao je Stanić i napomenuo da se nada da će nakon "Festa" i finansijska konstrukcija za ovaj film biti zaokružena.

Podsjetio je da je tema filma "Top je bio vreo" sudbina dječaka u ratnom Sarajevu 1993. godine, kome je granata ubila roditelje, poslije čega je zanijemio.

Dječakov vodič u svijet odraslih je njegov bivši školski drug koji ga upoznaje sa svijetom kriminala, alkohola, droge, zločina, silovanja i smrti.

Gotovo sve scene su snimane u Kozarskoj Dubici u produkciji "Drina filma" i "Balkan filma", a koproducent je bila Radio-televizija Republike Srpske.

Stanić je pojasnio da je i to jedna od otežavajućih okolnosti jer je u postprodukciji cijelu radnju trebalo smjestiti u Sarajevo.

"Od samog početka je bilo mnogo predrasuda po pitanju ovog filma, te su pod raznim pritiscima ljudi u poslednji čas otkazivali saradnju. Tako da je u samom startu budžet filma probijen", napomenuo je Stanić.

Napomenuo je da će prvo prikazivanje filma "Top je bio vreo" u Republici Srpskoj biti u Kozarskoj Dubici i to u okviru Festivala balkanskog koprodukcionog filma, koji je planirano da traje od 7. do 12. jula.

"Festival će biti takmičarskog karaktera, a s obzirom na to da je ovo naš film, nećemo ga prikazati u tom delu, već mislim da je red da on bude prikazan u čast nagrađenih", kazao je on.

Dodao je da će u okviru festivala biti organizovana i dvodnevna tribina - diskusija o mogućnostima filmske koprodukcije na Balkanu.

Stanić je takođe istakao da je tokom snimanja filma cijeli grad bio angažovan, kao i da njima duguju veliku zahvalnost za nesebičnu pomoć i podršku. 

"Distribucija filma će krenuti na jesen, kada će moći da ga pogleda bioskopska publika kako u Srbiji, tako i gradovima regiona", zaključio je Stanić.

Ekipa

Glumačku ekipu filma "Top je bio vreo" čine Bojana Maljević, Slavko Štimac, Anita Mančić, Aleksandar Stojković, Željko Stjepanović, Stefan Bundalo, Sandra Ljubojević... Glavna uloga povjerena je dječaku Stanislavu Ručnovu iz Kozarske Dubice.

Концерт Немање Радуловића распродат за сат и по

Наступом на Коларцу 4. фебруара, виолиниста отвара серију добротворних концерата, на којима ће, у неколико градова света, учествовати наши уметници у дијаспори

Немања Радуловић (Фото Д. Ћирков)

Деведесет минута, колико траје један концерт, било је довољно да се распрода наступ виолинисте Немање Радуловића, који је заказан за четврти фебруар у Коларчевој задужбини. Миљеник београдске публике, ког је јуче дочекала чета новинарских екипа, данас живи у Паризу, а свираће са Симфонијским оркестром РТС, уз диригента Бојана Суђића.    

– Примио сам писма од људи који нису стигли да купе карте. Одмах сам се распитао како да им изађемо у сусрет и заказали смо други наступ за шести фебруар. Када би могло, свирао бих овде свако вече, али за сада нам остаје мали број наступа, да би те вечери биле посебне – каже Немања Радуловић (Ниш, 1985), коме је ово четврти наступ у Коларчевој задужбини, а распоред пребукиран наступима по Европи.

Виолиниста је до сада одржао више од девет стотина наступа, а свирао је у Румунији, Италији, Немачкој, Аустрији, Естонији, Француској, Кини, Јапану …

– Паганинијев концерт за виолину није често извођен у Београду. Захтеван је, траје 40 минута, изазов је изнети га сваки пут на другачији начин. Када почнем да вежбам, у мени је присутна идеја о италијанској опери, коју све чешће слушам, па идем у том правцу градећи однос опере и симфонијске музике – наглашава Радуловић, који је освојио специјалне награде у Чешкој (Јан Коцијан, 1996), Литванији (Балис Дварионас, 1997), Пољској (Вијењавски-Липински), Француској (Јехуди Мењухин, 1998).

– Прошле године имао сам уговор са „Дојче грамофоном” из Француске, а ове године са „Дојче грамофоном” из Немачке, што мења презентацију моје музике. Музичке куће схватају да уметник може да одбрани само онај репертоар који може да изнесе, и зато сам за овог издавача снимио диск с Паганинијевом музиком, са оркестром италијанске националне телевизије. Дириговао је Јапанац Еиџи Оуе, што ми је најбоља сарадња у последњих 20 година – каже овај музичар и додаје:

– Позитивна носталгија прати ме свуда у свету. У Београду, као и у Паризу, чим изађем на сцену добијам аплауз сличан оном на крају концерта. За једног музичара нема ништа лепше од тога да оно у што верује подели са публиком која држи до истих вредности. У Београду су сале увек пуне. Млади су жељни музике и само нека се тако настави. На класику треба да се гледа као и на друге музичке жанрове, и филозофирање ту не помаже. Оно не може да вам одузме уживање, као ни слободу – каже Радуловић.

Диригент Бојан Суђић истиче да интуиција и сугестивност свирања чине овог виолинисту рођеним виртуозом.

– Немања Радуловић има прилику да у младим годинама себе промовише али и да помогне овој средини. Присуствујемо лансирању једног уметника. Увек се поставља питање која је разлика између цењеног познатог уметника, и оног за којег знамо да је сјајан али остаје релативно непознат. Ми имамо сјајне а непознате уметнике. Радуловић је пример без преседана, који ће још дуго да нас радује – истакао је Суђић.

Радуловићев наступ први је у оквиру акције „Концерти за Коларац”. У разним градовима света ове године биће организовани наступи, а од прикупљеног прихода биће купљен клавир за Коларчеву задужбину. Музичари су се, зарад ове акције, одрекли својих хонорара.

Након Београда, донаторски концерт биће одржан у Њујорку шестог фебруара, у организацији пијанисткиње Јасне Поповић, која је и идејни творац ове акције. На концерту у цркви Св. Саве у Њујорку наступиће пијанисти Владимир Ваљаревић, Марија Илић, Ђорђе Нешић, виолинисти Ана Милосављевић и Саша Јанчић, композитор Милош Раичковић, Владан Мијатовић (џез клавир), бубњар Марко Ђорђевић, тенор Милан Ракић, мецосопран Милица Никчевић, џез певачице Софија Кнежевић, Алма Мићић и Наталија Павловић, гитариста Рале Мићић, сопран Александра Сесентон.

У престоници САД организатор концерта је музиколог Сања Грујић-Влајнић, па ће седмог фебруара на Монтгомери колеџу, у држави Мериленд, недалеко од Вашингтона, гостовати камерни хор „Сербијана”, са пијанистима Јасном Поповић и Владаном Мијатовићем. Остали концерти биће у Бостону, Мајамију, Лондону и Паризу.

М. Сретеновић

објављено: 15/01/2014

LJUDI NA BALKANU NE KREĆU NIGDJE, A VRIJEME PROLAZI

UTORAK, 25 DECEMBAR 2012 00:56 | IZVOR: TEKST PREUZET SA RSE

NAPISAO SLOBODNA CRNA GORA

Ima glumaca koji su postali religiozni i zaradili su ogromne pare. Kada bi ljudi znali, koje su pare zaradili, mislim da bi im se smučilo. Iste pare koje su zaradili i oni koji su ubijali, klali i pljačkali. To je profiterstvo koje nosi ovaj civilizacijski postupak. Klanjam im se, u smislu da se sklonim, a ne da ih poštujem. Ja sam se opredijelio za ovo i to je neki moj način.

Zijah Sokolović

U pokušaju da sublimira sve događaje i emocije, koje su ga okruživale i ispunjavale 90-tih godina prošloga vijeka, Zijah Sokolović napravio je monodramu „Kabares, Kabarei”. Život malog čovjeka, sa svim frustracijama i ponekom radošću, u kabaretskoj formi, traje dva i po sata. Prikazana je skoro dvije hiljade puta. Sokolović živi i radi u Beču, gdje je stekao počasno državljanstvo, ali je čest gost, ili povratnik, na Balkan.

ŠTA TI NAJVIŠE SMETA, A ŠTA TE NAJVIŠE RADUJE U SUSRETU SA BALKANCIMA?

SOKOLOVIĆ: Veseli me način na koji oni posmatraju svijet iz tog nereda i taj osjećaj da mogu određeni red, koji sam već integrisao i asimilirao u sebe, da pokušam da prebacim na njih, a i dalje da budem kreativan. Čini mi se oni imaju jedan nered koji ne mogu da pretvore u lični red, koji bi mogli da eksponiraju kroz zanimanje. Uvijek padnu na tom trenutku da taj njihov nered ipak prevlada određeni red, koji im se donosi sa strane.

Smeta mi što su Balkanci odlučili da vrijeme u kojem živimo organizuju prema samom sebi. Puno vremena troše na stvari koje su na čekanju – ne kreću se nigdje, a vrijeme prolazi. Ako je proba u 10:00, onda je u 10:00. Oni se već nerviraju što je u 10:00. „Hajdemo u 11:00, dok popijemo kafu. Kao da mora biti danas“. Često me zovu da radim neke filmove i kažu mi, recimo: „Počinjemo 15. januara“. Onda me nazovu pa kažu: „Ma hajde 17. ili 19. jer onaj ne može. Najbolje je da počnemo 22. u jutro“. Onda misle da su kreativni u svemu tome. Iz svog ugla misle da su Austrijanci hladni, suhi, ograničeni, da nisu kreativni, da nisu kao oni.

Često mi kažu: „Pa šta, živiš u Austriji, sve je sređeno, a oni nisu prvaci svijeta ni u čemu“. Ja im kažem da tim ljudima nikada nije ni palo na pamet da budu prvaci svijeta. Oni imaju neki svoj život, svoj svijet i ne bave se toliko time da li će biti najbolji na svijetu, da li će njihova zemlja biti najbolja na svijetu, ili njihovi rukometaši. Oni imaju ličnu radost – šta će da jedu, da piju, da čitaju, koje filmove da gledaju i na koju izložbu da odu. Imaju drugačiju organizaciju života. Mi smo još uvijek u nekoj globalnoj nacionalističkoj ekspanziji – da mi svi uspijemo, da svi nešto postignemo. Kada svi nešto postignemo, onda će svima jaja biti veća, sise će kod žena biti duže, djeca će nam biti pametnija i biće sve besplatno.

Čovjek mora da zna da ima svoj život. Ne možeš svoj lični život da prepustiš određenim strankama, nacijama, religijama ili partijama da bi uspio. Zbog neke sitne materijalne koristi, većina ljudi ide u religiju, ide u stranke, ide u partiju jer imaju korist ili zato što neće da se puno trude u svom životu. Postoji veliki broj ljudi koji ima neki svoj lični život. I oni su vjernici, imaju odnos do države, do zastave, do zemlje, do planina i šuma. do grada, ali imaju svoj individualni odnos. Mislim da je to najzdravija sredina.

VRAĆAŠ SE NA BALKAN, RADIŠ PO TIM KAZALIŠTIMA, TEATRIMA. KOLIKO ONO ŠTO SE DOLE PROIZVODI KORESPONDIRA SA STVARNOŠĆU TOG PODRUČJA?

SOKOLOVIĆ: Mislim da su sva pozorišta, ali i umjetnost uopšte, još uvijek zatrovani posljedicama nacionalizma, koji je još uvijek jak i još uvijek ima te vatre u sebi koja ljude buni. Još umjetnost nije preuzela odgovornost za sebe samu, da se bavi kao umjetnost sama sobom. Ljudi koji žive, barem u većem dijelu Balkana, ipak žive u žestokom nacionalističkom poimanju svijeta i još uvijek su jako religiozno obojeni.

Oni se svaki dan farbaju, da bi se taj sistem uspostavio kao takav i pretvorio se u ne znam šta, vjerovatno u neki komunizam. Možda se neće zvati komunizam, ali će se zvati kapitalni kapital. Bitna je samo promjena adrese, ali je sve ostalo isto. Ista kuća, samo druga adresa. Umjetnost nije uspjela da uhvati zamah.

Ta brzina kojom se ušlo iz jednog sistema u drugi, a da nije bilo nekih civilizacijskih pravila, dala je za pravo toj jednoj ruralnoj sredini, koja je promijenila mjesto boravka, da uspostavi umjetnička pravila. Hoće da vide ono što oni vide jer za njih je umjetnost prekomplikovana i ne daju da se daju neke stvari koje oni ne razumiju. Oni hoće da vide to što vide, i još gore, za te pare.

Ako može da da malo para, a da gleda dobro, bilo bi dobro, pošto je sve tragično u čemu živi. Još kada bi to mogla da bude komedija, da se malo nasmije. Još kada bi stranka mogla da mu da džaba kartu, bilo bi idealno, još će više vjerovati u stranku. Džaba je ušao, a bilo je smiješno. Onda se vrati u svoja govna i svoju tragediju, sa željom da ponovo u pozorištu bude nešto smiješno, pošto toga nigdje nema. Dižu mu se jaja i time što je neko uspio u sportu jer misli, kada oni uspiju, da će mu se jaja više dizati. Neće, ali on i dalje u to vjeruje.

To je malo zatvoren ciklus kome treba vremena da uspostavi neka svoja pravila. Kada sa predstavom „Kabares, kabarei“ idem više u te sredine koje imaju manju brzinu komunikacije, a više predrasuda, njima smeta što se psuje u predstavi, premda i oni psuju. Jedan mi je prišao i kaže: „Jebiga, psuješ u predstavi“. Jedan gospodin mi je rekao da mu smeta što psujem. Rekao sam mu da mu možda ne smeta što je došao u Ameriku, da tu živi i radi na pisti gdje pakuje piliće. Riječ nema svoje predznanje. Ti mu joj daješ smisao kada je upotrebiješ. Rekao sam gospodinu: „Nisam to ja u predstavi, već on“. Pita me: „Kako on?“ „Ja glumim tog čovjeka, nisam to ja, to ne psujem ja“. Reče mi: „Ma nemoj me zajebavati. To si ti. Tebe sam gledao“.

To znači da kada mu političar kaže da će za 10 godina imati veće uši, da će mu kosa biti duža, da će mu žena biti pametnija, on u to vjeruje jer on ne shvata da mu političar govori optimalno šta može. Osnova politike je da se obeća uvijek ono što je moguće. Moguće je da će padati jaja sa neba. Jeste, samo što nisu padala. Ali to već nije njegova greška. Da li je moguće da ćeš jebati komšinicu? Moguće je, ali nisi, jer komšinica nije dala. Ta opcija politike je strašno prisutna u ljudima. Tu je granica između pozorišne i političke umjetnosti. I u jednom i u drugom obliku se pojavljuju živi ljudi. Živi glumac prema živom gledaocu i živi političar prema ljudima kojima se obraća. Zamijenjene su teze.

ŠTA TREBA MIJENJATI? DA ČEKAMO DA DOĐU NEKI NOVI POLITIČARI, KOJI ĆE PROMIJENITI TOK KRETANJA, ILI MORAMO MIJENJATI LJUDE?

SOKOLOVIĆ: Mislim da bi danas ljudi trebali da se sjete one stare – Čovjek treba da radi svoj posao. Trebali bi da stave svoje zanimanje ispred sebe, a onda da stave svoj karakter, stranku, religiju i sve ostalo. Mi danas, u 90 posto slučajeva, nailazimo na ljude koji imaju svoj karakter, pa ona stranku, pa religiju, pa tek onda zanimanje. Kada sam napravio predstavu, imao sam potrebu da dam neki svoj odnos do svijeta ili neku svoju provinciju, koja je počela da postaje pravilo.

Predstava je nastala 1993. godine. Ovo je već 19 godina. Imam još zakazanih 30-40 predstava do kraja ljeta. Ljudi to žele da gledaju, žele to da vide. Taj broj predstava govori o potrebi da ljud kroz umjetnost žele da pogledaju sebe, da vide stvarnost, da vide neki svijet koji je drugačiji. Kabare im to daje. Brzina kojom se govori, mijenjaju teme i asocijacije, dovedena je do nekog umjetničkog savršenstva. Samim tim što ona postoji, ljudi žele da je vide, imaju potrebu za njom.

KROZ TVOJU PREDSTAVU SE NE MOŽE OČITATI TVOJ POLITIČKI STAV. VJEROVATNO TO NERVIRA MNOGE NA BALKANU, IAKO TO NISI TI VEĆ ON. ALI, GDJE SI TI POLITIČKI?

SOKOLOVIĆ: Ja sam za to da ipak u ovom kapitalizmu bude socijalizam. Greška je da se pljuje prošlo vrijeme na jedan takav način, da se toliko negativnosti traži u tom vremenu.Mislim da nijedan sistem nije idealan. Platon je mislio idealnu državu i ja sam vrlo blizu njega. Nijedan sistem nije idealan, ali svaki ima neke svoje vrijednosti. Ne možeš srušiti jedno vrijeme i sada početi apsolutno iz početka novo vrijeme.

Novi semafori, nova škola, novi jezik. Ne može jer se to naslanja na neko prošlo vrijeme u kojem smo bili. Mene pitaju da li sam vjernik. Kažem da jesam. Kažu mi: „Nisi se izjasnio.“ Zar bi se trebao izjasniti? Da li bih trebao da izađem na trg da kažem: „Drugovi i drugarice, ili dame i gospodo, volim svoju ženu“ i da pričam kako se volimo. To je moja intimna stvar. Moja oba roditelji su vjernici. Mislim da nosim tu crtu u sebi, ali bi me bilo apsolutno sramota da od toga što ja mislim i što jesam počnem da zarađujem pare i da izgradim kuću. Ima glumaca koji su postali religiozni i zaradili su ogromne pare. Kada bi ljudi znali, koje su pare zaradili, mislim da bi im se smučilo. Iste pare koje su zaradili i oni koji su ubijali, klali i pljačkali. To je profiterstvo koje nosi ovaj civilizacijski postupak. Klanjam im se, u smislu da se sklonim, a ne da ih poštujem. Ja sam se opredijelio za ovo i to je neki moj način.

Tekst preuzet sa RSE

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПРЕДРАГ МИКИ МАНОЈЛОВИЋ, глумац

Култура је предуслов идентитета народа

Ја сам живи учесник и сведок пропадања позоришта у Србији

Фото Танјуг

Вест да је овогодишњи добитник награде „Добричин прстен”, признања које Удружење драмских уметника Србије традиционално додељује за животно дело, глумца Предрага Микија Манојловића затекла је у Паризу. Како је рекао у разговору за „Политику”, посебно га је обрадовало што награда долази од људи из његове струке. „Значи ми јер јер долази од људи из заната, од мог еснафа, и зато што имам тако велике претходнике.”

Многи су се, ипак, изненадили што сте ви добили „Добричин прстен” за животно дело, јер сматрају да је ова награда дошла прерано, с обзиром на то да важите за вечитог младића, односно да још увек радите пуним плућима?

Па већ сам добио једну награду за животно дело, „Павле Вујисић”, када сам био још већи младић. Тада сам имао 54 године. Километража, метража или сантиметража уопште није важна. Важан је садржај онога што се награђује, а у мом случају то је био дуг период, тако да године нису важне. Када се било шта, било каква врста признања додељује зато што неко дуго траје, то је већ само по себи срећа за онога ко га добија.

Иза вас је дуг уметнички пут. Колико је тешко одржати се и трајати на тој узбрдици? Шта вас је уморило, а шта дало мотив да идете даље?

Ако бих у овом тренутку покушао да сведем рачуне видело би се да је добар део мог живота, од најраније младости до данас, везан за позориште. И то веома снажно и против моје воље, најпре у дечјем и младићком периоду док нисам одлучио да покушам да будем глумац. И данас, заиста увек, покушавам да будем глумац у правом смислу те речи која значи: човек, истраживач смисла, човековог садржаја, сопственог и других људи. И једне озбиљне размене с људима с којима радимо, шта год да је повод за наше окупљање.

Увек покушавам из почетка да кренем у нешто заиста не знајући, не осећајући у багажу такозвано знање, јер знање није знање када се понавља. То је занат, али оно што је ван заната, што су врхови, они су увек непредвидиви и до њих се долази другим путем. То су волтини лукови који се стварају међу људима. На сцени, пред камером, око ње. И до њих се долази потпуно непредвидиво, увек другим путем ко има ту срећу да их додирне, а то су ретке ствари. И то је оно што мене занима. Томе сам одувек стремио и зато сам и одлучио да будем глумац и овакав глумац. И као млад човек био сам свестан да је глума озбиљна духовна дисциплина. Озбиљно људско послање човека. Да није никаква имитација било чега, већ озбиљно промишљање живота и његова транспозиција у креативан начин.

Ипак, нема вас у позоришту?

Наравно, нема ме последњих шест година у позоришту. Зашто? Зато што не могу бити део репертоарског позоришта. Свака нова представа у оваквом систему гуши постојеће представе. Глумачки квалитет који постоји у Београду губи на снази због очајног материјалног стања глумаца. Дакле, свака нова представа у оваквом систему гуши постојеће због презаузетости глумаца.

Завидну каријеру остварили сте и ван граница земље. Да ли се осећате као звезда? Ко су по вама заиста звезде?

Пре неколико дана гледао сам у Паризу представу „Повратак” Харолда Пинтера у Одеон театру, коју је режирао Лик Бонди. То је човек с којим сам снимио филм „Не чини то” с великом глумицом Никол Гарсија. Људи ме препознају. Наравно, не сви. То не значи да сам звезда, нити сам икада био. Звезда нигде више ни нема, посебно не код нас. А ово што долази с друге стране океана је кратког даха.

Праве велике звезде у Европи? Мислим да је једна једина, а то је Катрин Данев, која се рачуна свуда као таква. Ово друго заиста нису звезде. А преко океана су нама равни глумци, али су познатији него ми. У професионалном свету не каскамо много за њима или каскамо, али не превише. То су Хекмен, Роберт де Ниро... та генерација. То је генерација тате Анџелине Џоли који се зове Џон Војт и који је веома добар глумац, али је имао несрећу да буде у генерацији ненадмашних типова у које се умешао Џек Николсон.

Колико популарност зна да оптерети. Како је ви лично доживљавате?

Као студент волео сам да будем популаран, али када сам то и постао врло брзо је то почело да ми буде неважно. Није ми доносило неку велику угодност. Искрено! Волим да се склоним, осамим, ако је то могуће. То је могло да ми се догоди на појединим острвима на Јадранском мору. На неким бродићима, чамцима. То ми много недостаје. Та врста усамљености.

Потреба да свет учините бољим подстакла вас је да оснујете Радионицу интеграција са жељом да помогнете особама са инвалидитетом?

Не помажем ја њима. Ми се помажемо. Мој одговор је врло кратак и једноставан. То су моји родитељи, моји мама и тата који су то створили у мени. То је моја природа. Нисам сам у томе. Али ја сам иницијатор тога. То је моје васпитање, одрастање. Качамак, свињска џигерица коју смо јели ујутро да не будемо болесни. Брига моје маме и осећај мојих родитеља за друге. То је васпитање. Дошао је и тај тренутак када сам имао могућности и времена да се посветим хуманом раду, а посебно у нашој средини која нема слуха за друге, нема жеље, воље да примети шта некоме недостаје. То друштвено неодговорно понашање и један од озбиљних проблема које имамо. Мора да се подигне свест да комшији треба пружити рука, колико ко може. А не само „усе, насе, и подасе”.

Култура у Србије преживљава најтеже време. Да ли је само новац проблем?

Ако говоримо о новцу треба да разговарате с Млађаном Динкићем, јер је он човек који одређује токове новца у овој држави 10-12 година уназад. Ако ме питате о токовима новца када је култура у питању, важна ствар треба да се каже, а то је да је култура предуслов, услов и исходиште идентитета једног народа. И ако ви данас у буџету за културу издвајате проценат који је издвајан последњих 12 година, онда имам озбиљну зебњу да људи који то раде немају појма шта заправо једну нацију чини снажнијом, оптимистичнијом, паметнијом, бољом, која може да поверује да сутрашњица постоји и да сутрашњи дан долази и да он не мора бити црн. Негативан, ма какве биле околности око наше земље, која још има велике проблеме. Дакле, то неразумевање није потцењивање, то је незнање. Људи који не знају треба да уче, само нису свесни тога. Ако ме питате да ли је новац за културу важан–наравно да је важан, али су важни и други елементи: одговарајућа институционална и законска решења, а не решења по угледу на не знам кога и какве, већ сопствене идеје које падају као труле дудиње овде последњих 12 година. Ја сам живи учесник и сведок односа власти према позоришту. Живи учесник и сведок пропадања позоришта у Србији.

Да ли позориште губи на снази?

Позориште је старије него политика и оно ће преживети све политике. И оно ће имати тешке тренутке и има све теже и теже, али не могу да не кажем шта сам рекао, ако град Београд, односно Секретаријат за културу у задње четири године спроводи неку врсту ауторитативног незнања, уништавајући увелико створене институције. Створити их није лако, а зашто то што имамо да рушимо? Па дајте да их унапредимо, да буду још боља. Од 5. октобра на овамо, па и пре тога на ово питање имам много јасније одговоре, и много теже, које нећу рећи овом приликом. Не желим да улазим у ове теме, јер је то врло озбиљно питање, јако ме погађа, доводи у питање смисао, постојање народа. Наравно, народ ће увек да постоји. Увек ће бити кукуруза, жита. У Србији рађа све. Што не бисмо имали и друге квалитете.

Како и где видите будућност?

Нисам безразложни ни песимиста, ни оптимиста. Знате ону песму: „Смеј се смеј, само се смеј” и све је супер. Видим је у препознавању озбиљних пропуста од 1988. године до данас на свим нивоима. Они морају бити препознати, лоцирани и поправљени, исправљени. Ко то треба да уради? Људи који то препознају и имају снаге да то ураде. Ту је евентуални теснац кроз који можемо да прођемо.

Борка Г. Требјешанин