"Nezavisne" u rodnom selu Branka Ćopića: Hašani u sukobu obećanja i realnosti

Milan Rakulj09.12.2017 08:58

Srce mu je veliko kao Grmeč, a duša prostrana kao Krajina, rečenica je kojom su nam u školi opisivali Branka Ćopića, a koliko podno planine Grmeč u Bosanskoj Krajini danas poštuju ovog pisca, otišli smo se uvjeriti na licu mjesta.

Prema Hašanima, rodnom selu tvorca "Gluvog baruta", preko Prijedora, Novog Grada i Dubovika, iz Banjaluke uputili smo se Petar Šolak, Vladimir Stojaković i ja, udarna vozačka, fotoreporterska i novinarska postava "Nezavisnih novina". Kažem udarna, jer smo kao i sami Brankov stric Nidžo, "božja zazjavala i rođene lunjalice".

Po dolasku u rodno mjesto našeg Bračila, Grmeč se nije vidio od magle, a laveži pasa i zvuci motorke utihnuli su na hladnoći pored iscijepanih drva u dvorištima kuća. Sve gotovo isto kao i prije dvije godine, kada smo u identičnom sastavu obilazili ovaj kraj. Jedino tada, pored nas, na stogodišnjicu rođenja najtiražnijeg srpskog i jugoslovenskog pisca, Krupu na Uni i Hašane su posjećivali redom: akademici, političari, arhitekte i pisci koji nikad nisu dostigli onu ćopićevsku slavu. Bio je prezentovan projekat "Bašta sljezove boje".

MRTVA PLOČA ĆOPIĆEVOG OGNJIŠTA

Prema papirima i obećanjima, trebalo je da se u najkraćem roku za početak urade replika kuće Branka Ćopića i čiča Trišin mlin. Neki su kazali da će za 10 do 12 godina, a neki da će i za manje, tu izniknuti prateći objekti urađeni po uzoru na one iz literature Branka Ćopića, da će gosti spavati u ferijalnim domovima, a turisti tabanati infrastrukturom Ćopićgrada koji će uposliti 250 visokoobrazovanih radnika. Realnost je zapravo takva da mi, dvije godine poslije, zatičemo tek izliven temelj onog što je odavno trebalo da bude završeno. Pored zidina na kojima godinama visi tabla sa natpisom "kuća Branka Ćopića" udarena je mrtva ploča.Konačno su počeli radovi na replici porodične kuće Ćopića, ali djeda Rade i strica Nidže nigdje. Ipak tu, gdje je davne 1914. ili 1915. rođen nenadmašni Branko, naiđosmo na Slobodana Ćopića, njegovog rođaka.

Prije dvije godine je htio, a sada neće da priča za novine. Kaže nije papagaj da stalno ponavlja isto. Stvari se isuviše sporo odvijaju, reče, i ipak dodade da je ovim temeljom dosad najzadovoljniji. Mještani Hašana još uvijek čekaju, a temelj im je najpouzdaniji znak, da će oko Brankove kuće, kao u stara dobra samardžijska vremena, vrvjeti od gostiju. Tu se i te kako može pustiti mašti na volju, gledati gdje bi mogao biti Prokin gaj i odakle bi mogli izbiti Harambaša Jovanče, Đoko Potrk, Lazar Mačak ili Nikolica s prikolicom. Svi oni koji vole Branka to već imaju u knjigama, ali zar nije plemenita ideja njegovim Hašanima vratiti bar dio onoga vremena i duha koje je ovaj sačuvao u literaturi!? Bila plemenita ili ne, za put od ideje do realizacije u ovom slučaju potreban je novac.

ORAHA, JAJA, SUVIH KRUŠAKA, DAJ ŠTA DAŠ

Sredstva koja je Predsjedništvo Bosne i Hercegovine, na čelu sa srpskim predstavnikom Mladenom Ivanićem, izvojevalo od Ambasade Azerbejdžana za obnovu Brankovog ognjišta, konačno su u rukama ili na računu izvođača radova, firme "Benkons" iz Doboja. Kako nam je objasnio Mladen Kljajić, načelnik opštine Krupa na Uni, koji je za razliku od Ćopićevog rođaka bio raspoloženiji za formalni razgovor, u ovoj opštini na proljeće očekuju da će replika kuće biti urađena, jer vremenski uslovi neće dozvoliti prije. Ono zbog čega su do sada kasnili radovi jeste jer je projekat Arhitektonsko-građevinskog fakulteta iz Banjaluke za izradu kuće predviđao troškove u iznosu od 116.000 KM.

Po medijima se dosad spekulisalo da su Azerbejdžanci za ovu namjenu izdvojili 80.000 KM, da bi izvođači radova na kraju dobili 26.000 evra. Oraha, jaja, suvih krušaka ili bar krastavaca - daj šta daš, pisao je Branko Ćopić o darovima koje su nekada donosili gosti njegovim ukućanima. Mladen Kljajić, sa druge strane, kaže da opština Krupa na Uni sa novcem Azerbejdžaca nije imala ništa, ali da je imenovala stručnu komisiju koja će se postarati da sve bude urađeno po projektu.

Šta će po izgradnji kuće biti od ostatka famoznog Ćopićgrada, kako Kljajić kaže, još uvijek se ne zna.

"Projekat je jedno, realnost je drugo. Suviše apstraktno djeluje da se u Hašanima zaposli 250 visokoobrazovanih ljudi. Zasad je mlin potočar urađen i po završetku kuće apelovaćemo na sve nadležne institucije i zainteresovane ljude koji su u mogućnosti da pomognu, kako bismo napravili sokak za koji već imamo idejno rješenje i koji bi povezivao tri ključne tačke projekta 'Bašta sljezove boje', a to su škola, kuća Branka Ćopića i mlin potočar", kazao nam je Kljajić. On tvrdi da su u vezi sa izgradnjom mlina na potoku Kalin, kojeg još zovu i čiča Trišin mlin, prevaziđene nesuglasice.

OTVARANJE MLINA KAO POHOD NA MJESEC

Podsjećamo, mlin je sa 25.000 KM finansirao Kabinet predsjednika Republike Srpske. Novac je uplaćen na račun Zavičajnog udruženja "Hašani", a nesuglasice su nastale kada ljudi iz Udruženja nisu bili zadovoljni kako je mlin napravila firma iz Novog Grada kojoj su proslijeđena sredstva. I ovdje su se sukobila obećanja i realnost, pa tako kraj mlina vidjesmo da isti, iako završen, još uvijek čeka komisiju koja će ga otvoriti za posjetioce. Ispred mlina vidjesmo merdevine i grablje, gotovo identične onima kojima je Branko kao dječak išao u "pohod na Mjesec". Što ga više čekamo, otvaranje mlina se izmiče kao dječaku Mjesec ka kojem je pošao. No, ako znamo da je Branko svojom literaturom dodirnuo ne samo Mjesec, nego i zvijezde, valjda ćemo i mi dočekati otvaranje mlina.

Zasad, tamo na potoku Kalin iznad Japre, pored merdevina i grabalja, ako zavirite kroz prozor mlina, možete vidjeti stare tačke i probijenu vreću cementa. Doduše, mlin naoko jako lijepo izgleda i ono što je slično kao u vrijeme Ćopićevog djetinjstva jesu priče koje kolaju oko mlina potočara. Nekada su tu čiča Trišu preko oglasa prodavali mačak Toša i pas Žućo ili su se širile "priče pune strave vezane za noć, smrt, nečiste sile i gubljene duše", a djed Rade je potajno patio za Brankovom pokojnom babom, dok ga je selo zafrkavalo da se tamo krije sa kojekakvim "udovičetinama". Danas, kad je mlin nanovo napravljen, ali zabravljen, sve je kao u "Gluvom barutu", udario je Srbin na Srbina zbog crvotočne građe (izvođač radova na zavičajno udruženje i obrnuto), dok Azerbejdžanci obnavljaju kuću našeg, po mnogima najvećeg, pisca.

ŠEST ĐAKA I DVA BUDUĆA PRVAKA

"Nas, lokalnu zajednicu, i Republiku, stvarno bi trebalo da bude sramota što nismo obezbijedili sredstva bar za kuću Branka Ćopića, pa smo ista dočekali iz dalekog Azerbejdžana. Ćopić sigurno nije zaslužio ni ovakav odnos pri početku realizacije onoga što bi trebalo da slavi njegov lik i djelo", kaže Mladen Kljajić, koji je na funkciji načelnika opštine Krupa na Uni naslijedio Gojka Kličkovića, kada su i nastali, povjerovasmo mu, sad već prevaziđeni sporovi oko mlina. Od mlina potočara uputismo se prema spomen-školi "Branko Ćopić" u Hašanima. Rano se opismenih i to mi dođe glave, govorio je kroz šalu Branko, koji je ovdje pohađao prva četiri razreda. Za razliku od tog vremena, danas kao i sve seoske škole i ova kuburi sa brojem đaka.

Prije dvije godine tu je nastavu pohađalo osam, a danas svega šest učenika. Međutim, u komšiluku, kažu, uskoro će još dvoje stasati za đačke klupe. Demografska slika ni za vrijeme života Branka Ćopića, podsjetio nas je naš saputnik i Brankov zemljak Vlado, ovdje nije bila idealna. Njegova majka Mira Stojaković, učiteljica u penziji, koja je u Hašanima učila djecu u zlatno doba ovog mjesta, na putešestvije poslala nas je sa crno-bijelim fotografijama Branka Ćopića iz Hašana i svojom bilježnicom. U posljednjoj posjeti pisca u njegovom selu dočekali su ga bolesni, stari i neženje, zapisala je ona, i dodala da je Branko pustio suze jer se u prvi razred osnovne škole tada upisalo svega deset učenika. Danas kada se ovdje raduju jer će ukupno dvoje djece stasati za školu, poput Branka koji je sa sjetom iz svojih Hašana otišao u "daljine neznane", mi smo se vratili kući.

Do proljeća, Branko, do viđenja. Tad ćemo ti pisati kako je i koliko te vole u Hašanima.

Музеј „Старо село” номинован за награду „Жива”

Аутор: Бранко Пејовићпетак, 27.01.2017. у 18:00

Старе куће у Музеју „Старо село” у Сирогојну (Фото С. Јовичић)

Сирогојно – Музеј „Старо село” који деценијама низом садржаја чува и промовише нашу вековну традицију градитељства и народних обичаја, на све бољем гласу је у свету.

Управо су обавештени да их је Форум словенских култура номиновао за награду „Жива” за најбољи музеј словенских држава, што у „Старом селу” сматрају изузетном чашћу и признањем.

Крајем прошле године музеј из Сирогојна представљен је као пример добре праксе на музејским конференцијама у Кини (Пекинг) и САД (Њу Орлеанс), а то је учињено и током овог месеца на француском Универзитету Сорбона.

На Сорбони је у оквиру пројекта „Културна база: друштвена платформа о културном наслеђу и европским идентитетима”, који спроводи шест европских универзитета, виши кустос „Старог села” др Никола Крстовић одржао предавање студентима докторских студија о наслеђу и обликовању света кроз причу о историји и значају овог музеја.

Потом су, у оквиру међународне конференције „Музеји за европско наслеђе 21. века”, представљене активности те установе из Сирогојна.

Поред нашег представника, на овом скупу излагали су еминентни стручњаци европских институција: професор на Сорбони за културно наслеђе Доминик Пуло, председник музејске асоцијације ИКОМ Европа Луиз Рапозо и други.

Организатор скупа била је Исидора Станковић, студент докторских студија и асистент на Универзитету Сорбона. Прошле године професори Пуло и Бертинет заједно са студентима и докторандима учествовали су у раду Летње школе музеологије у „Старом селу”. 

Подсећамо да је музеј из Сирогојна, на основу свог вишедеценијског преданог рада, маја 2014. године као представник Србије учествовао у Естонији на финалном избору за награду „Европски музеј године”, и да је 2012. добио специјално признање жирија Европске награде за културно наслеђе.

Ових дана објављен је пети зборник „Музеј на отвореном” за 2016/2017. годину, с радовима рекордних 35 аутора из 18 држава.

То је својеврсно музејско путовање од Сибира до Канаде без уласка у музеје, настало иницијативом и уредништвом виших кустоса „Старог села” Николе Крстовића и Јелене Тоскић.

Премијерно објављивање овог зборника било је на Сорбони. „Кроз текстове музеалци приповедају о својим музејима и о себи у њима, о њиховим визијама и промишљањима какви би ови музеји требало да буду, представљају општу слику о неким установама, али и микроскопски преглед појединих конкретних музејских активности”, написао је у рецензији др Срђан Радовић, научни сарадник Етнографског института САНУ.

Разлика између листопада и октобра

У Немачкој често помињу филм „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм није комедија. Људи су рекли да боље разумеју српски него језик Хрватског Загорја

Аутор: Мирјана Сретеновићсубота, 08.10.2016. у 09:15

Ксенија Ракочевић „Ако наставник предаје четири језика, да ли прима и четири плате”; Сњежана Кордић „Уместо четири језика – предмет Језик и књижевност” (Фото: Д. Жарковић)

„Ако одем у хрватску продавницу и пазим да ли ћу да изговорим реч „тисућа” или „хиљада”, ја више нисам слободан човек. Или ако у Београду кажем „листопад” уместо „октобар”. Трагедија у Југославији довела је до тога да нам је отета слобода да говоримо и мислимо слободно – рекао је прексиноћ Вук Перишић, правник и преводилац из Хрватске, на трибини „Ко коме краде језик”, у оквиру дводневне конференције „Језици и национализми”, одржаној у крцатом Центру за културну деконтаминацију.

Ако би нам неко рекао да је цела трагедија са Југославијом била само ружан сан, наставио је Перишић, и да ће све бити као пре, „ја се и тада нећу излечити од сталног опреза јесам ли употребио ову или ону варијанту”.

– Замислите кад би у Француској забранили неке речи, па кад чујете како неко говори, кажете му: „Ти си из Марсеја, срам те било!”, „А ти си из Бордоа!”... Језик није национално право, већ лично грађанско право да користимо речи које желимо. Иза „операције” са језицима стоји идеја да се сломи мисао. Крлежа је рекао да је ово један језик који Срби називају српским, а Хрватски хрватским. Хајде да се правимо да стварно постоје четири језика, али онда мора постојати и пети, заједнички назив. Ако неко мисли да говори бошњачки језик, нека живи у тим мислима, али ми знамо истину – каже Перишић.

Етнолог Иван Чоловић говорио је о томе да се национализам схвата као једна врста политичке религије, у средишту је култ нације и језик као светиња.

– То је својствено и балканским национализмима, а посебно је оживело после распада Југославије. Шта је лоше у томе, неко би рекао. Зар то није пожељно и легитимно. Да ли се тако штите од говора мржње, од неписмености, од насиља над мањинским језицима? Не бих рекао да је то та врста заштите – истакао је Чоловић и упитао од чега нас штите бранитељи језика.

– Они истичу да је језик темељ националног идентитета и да се у њему налази душа једног народа. А да је највећа опасност његово преименовање у црногорски, бошњачки и хрватски. Зашто би то било страшно, зар то не говори о експанзији српског језика? Сматрају да се тиме угрожава и сама егзистенција Срба. Ми остајемо без језика, а кад нема језика, нема ни Срба. А онда остајемо и без душе. Такво размишљање је на нивоу црне магије – сматра Иван Чоловић.

И за професора Ранка Бугарског тема о крађи језика звучи „бизарно”.

– Да ли то значи да, ако вам неко украде писмо, преко ноћи постајемо неписмени. Рећи да је језик украден, то позива на ратнички дискурс, на акцију, оружани сукоб. За такав катастрофичан сценарио нема основа у реалном свету. Уместо крађе требало би говорити о замени, прихватању или усвајању језика. Став да се мора знати шта је чије и да се не може ништа делити јесте психологија која је разорила Југославију, створила неколико банана-државица и растурила српско-хрватски језик – рекао је проф. Бугарски.

Представник БиХ, водитељ Никола Вучић, испричао је да у Мостару вршњаци Бошњаци и Хрвати иду у исту школу, али у различите учионице, јер „не говоре заједничким језиком”.

– Представници Хрвата желе телевизијски канал на свом језику, јер наводно до њих не може доћи информација са јавног сервиса, уколико није на хрватском. Када раздвајате малолетнике и заступате право да се образујемо на националном језику, пристајете на сегрегацију, апартхејд, на фашизам. Слобода у коришћењу језика је посебно ускраћена новинарима у БиХ. Када напишу текст и погледа га лектор, они више не препознају свој текст, јер га лектор прилагођава варијанти којој мисли да треба. Тој причи се морамо супротставити – рекао је Вучић.

Сњежана Кордић, лингвиста из Хрватске и ауторка књиге „Језик и национализам”, предложила је да се уместо четири назива језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски) и раздвајања деце у школама „у БиХ, у Хрватској (Вуковару), и у Србији (Санџаку)”, предмет у школи зове само „Језик и књижевност”, без именовања тог језика.

– Тако је урадила Аустрија после Другог светског рата, када је порасла нетрпељивост према Немцима, па је касније спласла. Дакле, узети ову неутралну варијанту, док се лингвисти не усагласе око заједничког имена језика. Новине у Немачкој често помињу пример филма „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм не припада жанру комедије. Онда су људе на улици питали да ли разумеју филм из Србије и они су одговорили да боље разумеју српски него језик из Хрватског Загорја. Титл постоји само да би неко добио новац за то „силно превођење” – сматра Сњежана Кордић.

Према њеном мишљењу, уколико је међусобна разумљивост између народа виша од 75 одсто, онда је то један језик. А код нас је, каже, разумљивост највећа могућа.

– Често се говори о праву народа да свој језик зове именом свог народа, али то је измишљено право. Ако течно говоримо без преводилаца, онда је то један језик – истиче ова ауторка.

Ксенија Ракочевић, професорка из Црне Горе, навела је да је језичка политика у њеној земљи неодвојива од опште политике и подсетила да се наставни предмет у црногорским школама зове „Црногорски – српски, босански и хрватски језик и књижевност”. Поставила је питање да ли у истом моменту наставник може да предаје четири језика и да ли то значи да би требало да прима четири плате.

Основна намера пројекта „Језици и национализми” јесте да кроз дијалог лингвиста и других стручњака постави питање постојања четири „политичка” језика на простору некадашњег српско-хрватског језика. После подгоричке, сплитске и београдске конференције, завршна дебата биће у Сарајеву.

Откривене тајне студеничког комплекса

Стефан Немања заиста је потпуно плански подигао манастир у пустом пределу, „које беше ловиште зверова”, како и пише у његовој биографији, потврдила су археолошка истраживања

Аутор: Милица Димитријевићчетвртак, 16.06.2016. у 08:05

Поглед на студенички комплекс из ваздуха (из 1986. године) (Фото: Монографија „Манастир Студеница”)

О Студеници се, коначно, скоро све зна и то све налази се пред читаоцима у монографији „Манастир Студеница, археолошка открића”, првој овакве врсте код нас, која је издата прошле године (Републички завод за заштиту споменика културе и Археолошки институт), а чији је аутор др Марко Поповић, научни саветник Археолошког института САНУ. Овај комплекс један је од ретких који је систематски истраживан и то у целини и чији је вековни живот сада осветљен, након што су истраживања, која су почела још средином прошлог века, у почетку архитектонска а потом и археолошка, недавно окончана. Ишчитавање слојева земље који илуструју историју ове светиње водило је Поповића и колеге кроз лавиринт проналазака – од истраживања самих храмова и здања, преко артефаката од керамике, стакла и предмета култне намене, костију животиња, бронзе, сребра и олова па до гвожђа и камена. Осим Поповића и свему томе у монографији пишу и стручњаци за поједине области: Весна Бикић, Соња Стаменковић, Вујадин Иванишевић, Даница Поповић и Немања Марковић. Све пронађено богато је илустровано фотографијама, цртежима и плановима.

Како за „Политику” објашњава Поповић, неке дугогодишње недоумице су разрешене а дошло се и до интересантних закључака. Време првог разарања датирано је непобитно у време Косовске битке, када је манастир веома пострадао, иако саме цркве нису срушене, мада су биле опустошене. Потом, дилеме више нема – Стефан Немања заиста је потпуно плански подигао ову грађевину у пустом пределу, „које беше ловиште зверова”, како и пише у његовој биографији.

– Иако се веровало да постоји и друга опција, да је она смештена у оквире старије византијске тврђаве и да је прилагођавана датом простору, то се показало као погрешна претпоставка. Стефан Немања је тада, а реч је о 12. веку, ангажовао стручњаке који су прво осмислили комплекс па га онда и изградили и нису нимало одступали од плана, чак и ако нека решења нису била идеална па је јужни зид, на пример, често засипан бујичним водама. Обзиђе је специфично, у самом центру елипсе је Богородичина црква, око бедема су остале грађевине. Сматра се да је градња почела око 1186. године, када је Немања консолидовао државу, а већ 1196. он се ту повлачи, што значи да би се могло рећи да је сам процес подизања здања трајао око десет година. Наравно, фреске су урађене тек после његове смрти, када су његови синови Вукан, Стефан и Сава ангажовали грчке уметнике који су осликали манастир 1209. Из тог времена сачувано је чувено „Студеничко распеће”. Истраживања су, потом, недвосмислено показала и када су подизане остале цркве и делови комплекса – открива човек који је Студеницу анализирао више од две деценије.

Током истраживања паралелно су откривани архитектонски остаци и археолошко-културни наноси, носиоци трагова живота.

– Најчешће смо наилазили на уломке керамике, новац, металне предмете, углавном гвоздене клинове, али и животињске кости, што нам је много говорило о општој слици манастирског битисања – каже наш саговорник и додаје да би се могло рећи да је свакодневица у Студеници имала доста висок стандард.

– Манастирска трпеза је и иначе специфична, разликује се и од оне градске и од сеоске средњовековне, реч је о једном виду продуженог богослужења. Храна и пиће су се служили у декорисаним зделама, крчазима, врчевима за вино, било је буклија, чак и керамичких пехара али и увозних чаша од мурано стакла. Било је, сигурно, и сребрних посуда, али њихових остатака у овом случају нема. Не заборавите, то је ипак била владарска задужбина, тим обедима је понекад присуствовао и владар – истиче наш саговорник

У то време намирнице које су биле доступне монасима и њиховим гостима разликовале су се од понуде коју ми имамо данас па је и јеловник био томе прилагођен.

– Коришћени су раж и пшеница, просо није, правио се хлеб, каша. Располагали су за малим избором поврћа, рецимо кромпир и парадајз уопште нису имали. Али, коришћене су, зато, разне врсте репа, посебно је била популарна такозвана љута репа, која је личила на данашње ротквице, само нешто већа. Ње има и на иконама. Млечни производи су били често на столу, месо ретко. Пронађене су кости углавном оваца и коза, свиња већ мање, док телетину нису јели. Занимљиво је да смо нашли рибље кости, које сведоче о томе да је, осим дунавске моруне, и риба из околних поточића, коришћена и риба која се може наћи ван тог поднебља. Што не чуди, јер је манастир, рецимо, имао своје поседе и на Скадарском језеру – каже др Марко Поповић

Манастирска трпезарија монументална је грађевина, која је такође привлачила истраживаче.

– Објекат који је настао у доба Немање и Светог Саве обновио је краљ Милутин, сада смо у то сигурни. Осим што је подигао цркву која се сада зове Краљева црква и велики конак, он је трпезарији дао један монументални тон. Место ручавања добило је тада зидане столове и мермерни трем – истиче др Поповић

Ипак, неки детаљи још увек су под знаком питања. Како закључује Поповић, остаје отворено питање колико је манастир у своје најбоље доба могао тачно имати монаха, јер то није било могуће прецизно утврдити, будући да један део комплекса лежи испод садашњих конака, од којих је један подигао кнез Милош 1839. а други краљ Петар 1912. Приближним рачуном, након просторне анализе и податка да су у једној келији могли да буду највише двојица људи, долази се до броја шездесет. У равни хипотезе остаје и питање како је у потпуности изгледала владарска резиденција јер остатака нема, а откривен је само њен приземни део.

Кустурица одговорио Сидрану: Писмо сарајевском песнику и духовном бескућнику

09.01.2015 19:57 | Blic.rs

Емир Кустурица је упутио отворено писмо којим је одговорио на тврдње Абдулаха Сидрана према којима је прави Емир Кустурица погинуо 1993. године бранећи Сарајево, а да је особа која се данас представља као Емир Кустурица извесни Пантелија Милисављевић.

Писмо у цијелости  преузето са Блица.

Сарајевски пјесник, духовни бескућник, Абдулах Сидран, је написао да се Емир Кустурица претворио у Пантелију. Шта друго може да пише човјек који се наочиглед свога народа претвара у бојлер који и горе и доле рђа а цури и пишти на све стране.

Сваки час се исчекује да Академик свечано експлодира. Како бојлеру и доликује?!

Шта друго да ради него да замишља како се други ликови из његовог живота претварају у нешто друго. Не морају се листати књиге из психоанализе да би се дошло до сржи Сидранових говнарија. То се тражи по контејнерима великих пјесника гдје је човјек бојлер чепркао читав живот тражећи инспирацију. Листа особа којима Сидран дугује новац је подуга и да би дуговања била отписана Сидран мијења биографије својих савременика!

Ако је Кустурица у рату погинуо бранећи Сарајево а Удба умјесто њега намонтирала Пантелију како је онда Сидран 2008. у априлу дошао на Мећавник да понуди Кустурици сценариј чија би наплата обезбједила пензију коју није зарадио бранећи Сарајево и пишући борбене стихове ”Наша је Дрина Мека и Медина!”.

Долазак на Мећавник је био стари трик сарајевског шибицара: ставио је на сто написане три странице које бих ја требало да поново напишем онда и снимим филм!

Чак и да није тако што не оде Пантелији него дође до Кустурице? Када је, нешто касније био на прагу да изгуби очињи вид и када у Сарајеву није било спонзора (кажу тамо нема мјеста гдје се није провалио), стигао је код Кустурице по помоћ да оперише катаркту!? Како је онда Кустурица а не Пантелија извадио из џепа пет хиљада еура и послао га у Свети Вид гдје имају подаци ко је оперисан а ко је дао новац! Када је схватио да нема ништа од продаје изанђалог сценарија зашто се, касније, у интервјуу "Нину", правдао да је за операцију катаракте ”одрадио” књигу "Смрт је непровјерена гласина" коју потписује Кустурица а не Пантелија!  

Абдулах Сидран је од малих ногу изражавао потребу да своју ситну душу укрупни! Као залудни туриста који по мјењачницама великог града тражи да му ситниш од сто еура неко да у папирној новчаници. Он је заправо чинио све да не буде сарајевски миш и зато је писао поезију. Посвећивао је Бранку Микулићу, Титу и попут морске дрхтуље женама које није могао да поведе у кревет. Ту је био искрен.

Штета што се тада већ није појавила идеја о Пантелији па да човјек који се успјешно претворио у бојлер не доживи славу која му није припадала. Овако пишући своје говнарије живи у ћорсокаку мијења увјерења брже од временских промјена у граду гдје живи. Прије двије године је писао у Ослобођењу, док се надао да ће узети лову, "протећиће још много Миљацке док се не роди таленат као што је Кустурица". Када је видио да неће мазнути своју миљу онда ме прогласио мртвим.

Какав покушај рекетирања. По логици бојлера који рђа и цури на све стране ја бих требало да доказујем како сам мало жив а та истина је могла да се потврди давањем новца! Тако бих Сидрану доказао новцем да сам жив и како ”My name is not Pantelija?”

А шта ако би се установило да је заправо Сидран у Сирији погинуо као и многи његови сународњаци који се борили против Башара и да је овај бојлер који пред нашим очима цури само замјена тезе?

Чак иако је жив сумњам да ћемо се више икада гледати али је важно да нешто сазна прије смрти! И до сада си ме Авдо држао веома ниско и зато имаш поздрав одавде!

Емир Кустурица

Rimski bakreni novac iz Bosanskog Broda...

Listajući neke stare dokumente pronašao sam stari zapis o pronadjenim bakarnim novcima na području Bosanskog Broda.

Zanimljivi su pronalasci na otoku zvanom "Ada", željezničkoj stanici, ali i na području Liješća, Dobre Vode i na nekim drugim mjestima u bližem i daljem okruženju.

O svim pronadjenim  novcima 1902 .godine kustos bosansko-hercegovačkog muzeja Karlo Patsch u Sarajevu piše:
"Kad se gradio željeznički most na Savi, iskopaše radnici godine 1880. na savskom otoku, gdje se gradila noga za čupriju, ilovasti lonac pun malenog bakarnog novca.
Veliki dio od tog novca predan je tadašnjem poglavici Bosne i Hercegovine, Njeg.Kralj.Visosti Vilimu vojvodi Wurttembergu; mnogo komada kupio je hrv. narodni muzej u Zagrebu; nekoliko dospješe u ruke profesora Brunšmida i samo jedan jedincati komad, Constantinus I., Cohen 246, ostao je po rezultatu dosadašnjeg raspitivanaj u Bosni, u zbirci franjevskog samostana u Tolisi.
Najveći dio tog novca sastojao se po pismenim obavijestima profesora Brunšmida od komada careva Constantinusa II., Constantinusa Galla i Juliana.
kako je po strukovnom uvjeravanju profesora Brunšmida u tome novcu Julian zastupan kao cesar, to bi odatle "ko terminus ante quem" za doba, kad je lonac s novcem zakopan na to savskom ostrvu, proizišao mjesec maj god. 360., jer je tada Julian u Parizu proglašen augustusom.
No dobro će biti, ako taj rok nešto produljimo, jer novi novci sa carskom titulom nadogjoše tako brzo u promet i jer se još nemogoše kovati u istočnim stranama države.
Vrijeme tog novca pa i uzrok, zbog kojeg se zakopalo, saznaje se ipak pouzdanije, ako se uzmu na oko tadašnje prilike u Panoniji.
Constantinus II. odbio je molbu svog bratića da ga prizna augustusom, na što je Julian sa vojskom prodro u Illiricum, te sa svojim odjelenjem krenuo dunavskom cestom i lagjama po Dunavu dobrodio u Banonia-Banoštor.
Odavde je prirogjenom mu naglaiti cestom Banonia-Sirmium navalio na potonji grad, gdje mu se odupro Comes Lucililianus, da mu tako zapriječi put u Constantinopolis.
U isto vrijeme unišao je marširajući, "per mediterranea Raetiarura Magister equitum" Nevitta u Panoniju te se je sa carem združio po svoj prilici u Sirmiiumu, jer mu je kasnije bilo povjereno da čuva klanac Succi.
On je bez svake sumnje upotrebio dunavsku cestu; ona je izravno vodila u srednju Raetiju te bi se njome jamčano bio poslužio i treći Julianov zbor, koji je protiv Panonije operirao pod zapovjedništvom Jovinusa i Jovinsa (ma da je došao iz gornje Italije), da nije dirigiran na podsjedanje Aquileje.
Okolica Broda nije dakle izravno stajala pod uplivom ovog dogagjaja, no ipak možemo uzeti, da je ta vojna bila uzrok, što je novčano blago zakopano na "Adi" za ove invazije u oktobru godine 361., jer je po bilješki u Amm.XXI 9., 3, ispred Juliana išao silni strok, koji je natjerao i najviše činovnike na bezobzirno bjegstvo, pa je sasvim prirodno, da je strok obuzeo i stanovništvo.
.....
O drugom nalazu novca u Bos. Brodu još smo manje saznali.
Po obavijestima g. oficijala A. Andre-a u Banjojluci, za koje smo mu vrlo blagodarni utvrdilo se ovo:
U ljetu godine 1880. nabasao je neki talijanski radnik, kad je vadio zemlju i šljunak za nasipanje(od prilike 150m daleko od zgrade željezničke stanice), u dubini od kakva dva metra na posudu od ilovače.
Drugovi tog radnika navale ko bijesni, razbiju lonac i povade iz njega novac, koji je navodno sastojao od 100 bakrenih komada.
Gosp. Andre misli, da je taj broj pretjerano označen.
Njemu pogje za rukom da pribere od radnika oko dvadeset komada, koje spremi zvaničnim putem u Sarajevo.
Tad još nije postojao naš muzej i nije nam uspjelo da saznademo, kamo su dospjeli ti novci."
.........
Od bogatih pronalazaka starog rimskog novca na otoku "Ada" i na staroj željezničkoj stanici na području Bosanskog Broda gotovo se ništa više ne zna.
Gdje je završio taj novac ?
Umjesto da je završio u nekom muzeju, sačuvan za istraživanja i generacije koje dolaze, koje znaju da cijene historijske eksponate i naslijedjene vrijednosti, sa današnjeg stanovšta mogu samo dodati, da je vjerovatno završio u rukama privatnih trgovaca starim novcem, nuzmatičara i kolekcionara antičkim stvarima.
Karlo Patsch piše još o nekim nalazištima u našem zavičaju :
" U gostionici G. Lapornika u Bosanskom Brodu vidio sam izlizanu, ponešto obrezanu tetradrahmu barberskog kova (Nachpragung) sa značajnim za taj novac zarezom.
Premjer joj je 23 mm.
Zbog upravo ludo-smiješne svote, koju vlasnik traži, nije se taj novac mogao nabaviti za našu nuzmatičku zbirku.
A.: Glava Zevsa s lovor-vjencem,. na desno: R.: jahač sa lepršastom mantijom, gleda na lijevo;  u desnoj ruci, koja se ne raspoznaje ko ni lijeva pa ni noge, držao je granu.
Ispod konjskog trbuha vertikalno namještena grana; izmegju podignute lijeve noge i konjske gubice nalazi se kolo sa naznačenm žbicama.Iznad polegjice konja фІАІ.
Vlasnik veli da je novac nagjen u selu Liješće."
O pronalascima starog rimskog novca u Dobroj Vodi piše:
"Po obavijestima sadašnjeg gvardijana franjevačkog samostana u Tolisi, fra Ilije Oršolića, našao se u ovom selu (Kotar Derventa) godine 1876 ili 1877. prigodom krčenja novčano blago, koje se sastojalo od drahmi Apollonije i Durrhachiuma.
Mora da je bilo vrlo obilno, jer fra Dobroslav Božić navodi u "Vjestniku", 1888.,str.127.:
da je težina srebra bila "od prilike 15 kilograma" i da je on "pune pregršri" srebrenog novca iz ovog nalaza godine 1880. vidio u jednog kujundžije (zlatara).
Posredstvom fra Božića dospjelo je samo 25 komada u zagrebački muzej, ali su ondje, kako je profesor Brundrugim konstatovao, po pokojnom Simi Ljubiću u tamnošnjoj zbirci izmješani s mnogim drugim drahmama Apollonije i Dyrrhaehiuma, bez da je označeno odakle potječu.
Fra Oršolić dobio je deset komada, no ovi se izgubiše tečajem godina.
......
Kako kazuje fra Grgo Došen, tadašnji župnik u tri sata odaljenim Potočarima, našao je u Dobroj Vodi godine 1886. neki seljak prigodom oranja na dva razna zemljišta dvoje novčano blago.
Jedno se satojalood "kakovih 200 komada drahmi Apollonije i Dyrrhaehiuma, koje su bile pohranjene u zemljanoj posudi.
Dosad nije se na žalost moglo iznaći, u kojem odnošaju stoji ovaj nalazak spram onog drugog i starijeg, da li je naime sasvim samostalan ili možda tek prije neopaženi dio njegov.
Na žalost se i ovaj nalazak rasipao; samo ovaj jedini komad dobio je našmuzej od fra Došena na dan 30. augusta 1900.:
Opaska:Slijedi opis kovanice, premjera 19 mm i težine 2,26 grama.......
......
Drugo novčano blago iz godine 1886. sastojalo se po izjavi fra Došena od kakvih 50 komada manjeg bronvanog novca, od kojeg je rečeni otac franjevac dobavio i nama takogjer 30.augusta 1900. godine darovao samo jedan komad.
Opaska: Slijedi opis kovanice....
Na isto doba upućuje i višegradski nalazak novca, koji je najmanjim svojim dijelom dospio u naš muzej.
U njemu su zastupane one vrste manjeg broncanog novca stare Rome, koje odgovaraju Constantinopolis-novcima.
Vrijedno je da se istakne, da novci nagjeni dosada u Domaviji, našoj najvećoj rudarskoj varoši u Istočnoj Bosni, sižu samo do Constantina II. (umro godine 340)
Obzirom na naš vrlo oskudni materijal, moramo se u ovaj čas ograničiti na ovo poredanje, uz koje se priključuje onaj nahogjaj sa "Ade"- kod Bos. Broda, o kojemu je bilo govora naprijed na str.416 i dalje.
Bogatija su opažanja, koja se sjeverno od Save pribrana na osnovu novaca iz ovog doba.
Možemo se nadati, da ćemo odavle dobiti nuzmatički komentar za objašnjenje onih velikuh dogaagjaja, što se odigraše u tom području.
Mi smo u ostalom i onako u prilozima u Panoniji i Gornjoj Moeziji za vladavine sinova cara Konstantina velikog daleko bolje poučeni, nego o prilikama u Dalmaciji. "
Gospodin Karlo Patsh je dobro i temeljito istražio i opisao nalaze starog rimskog novca u Bosanskom Brodu i bližoj okolini.
Osim ovog opisa, pronalazaka starog novca iz rimskog perioda, dao je dosta podataka i o drugim  pronalascima u mjestima š|irom Bosanske Posavine.
U daljem radu piše o značajnim pronalascima novca Clodiusa Albinusa u Potočanima, antoninusa Piusa u Novom Gradu.
Novci su pronađeni pojedinačno od stranje seljaka prilikom obrade zemljišta u svojim poljima.
U Kotaru Gradačac navodi pronalazak drahme grada Dyrrhachinuma, a u Modriči značajan pronalazak novac cara Hadrijana, dok je u varošici Bosanski Šamac pronađen navodno novac Constantinusa II.
Zemaljski muzej u Sarajevu dobavio je iz sela Domaljevac novac Calpurnia, a franjevačkisamostan u Tolisi novac Severusa Alexandra.
Rimski novac je pronađen još u Luki, Tramošnici, Tolisi, Boku, Oštrojluci, Srebreniku, Brčkom.
Evo ša dalje navodi gospodin Patsh:
"Na svaki ipak način može se reći, da zakopavanje tog novca stoji u svezi sa navalom Gota i njihovih saveznika u zapadni Illyricum, koje navale počinju godine 254. i 255., kad je invazija gotska po naslućivanju B. Rappaporta sizala do Siscije.
Da je naše područje bilo u opasnosti, dokazuje natpis, nagjen u obližnjem Sirmiumu (Mitrovici).
Po ovom natpisu, koji potječe iz doba Gallienove samovlade, zasvjedočeno je, da je na donjoj Savi koncetriran zbor, sastavljen od odjelaka germanskih i britanskih legija, a da su odista bile ugrožene panonske i gornjo-moezijske megje, može se izvoditi upravo iz novčanih nahogjaja."

Izvor:  Glasnik Zemaljskog Muzeja Bosne i Hercegovine u Sarajevu iz 1902 .godine, knjiga 3.

http://www.6yka.com/blogovi/blog/19398/rimski-bakreni-novac-iz-bosanskog-broda

Slike koje svi treba da vide

Galerija

     

NEVENA VRŽINA - 05.01.2014 18:44 FOTO

Mnogi ljubitelji umjetnina slike fantastičnih svjetskih umjetnika uglavnom poznaju samo preko fotografija, dokumentaraca ili su ih vidjeli na internetu.

Ipak, većinu tih djela trebalo bi vidjeti uživo kako bi u punom smislu riječi uživali u njihovoj ljepoti. Rembrant, Van Gog i Klimt samo su neki od poznatih umjetnika koji su iza sebe ostavili pravo bogatstvo, ispred kojeg svaki ljubitelj slikarstva treba stati i diviti se njihovom talentu.

"Noćna straža":   Remek-djelo jednog od najpoznatijih slikara baroka Rembranta van Rajna naslikano je 1642. godine. Ova slika predstavlja grupni portret, žanr koji je u to vrijeme bio veoma popularan u Holandiji. Naručena je 1638. da bi obilježili posjetu francuske kraljice Marije Mediči. Tek u 18. vijeku dobila je ime "Noćna straža". Taj naziv je pogrešan jer je Rembrant naslikao prizor koji se odigrava danju. Naziv je ipak zadržan. Slika se danas nalazi u "Rijksmuseumu" u Amsterdamu.

"Žitno polje sa čempresima":  Jedan od najcjenjenijih slikara na svijetu Vinsent van Gog naslikao je ovo djelo 1889. godine pod južnim suncem u San Remu. Vijuge i fantastični oblici kao odraz neobuzdanih Van Gogovih osjećanja gone nas na pomisao da se umjetnik daleko uzdigao iznad gotovo bezličnih impresionističkih prikaza prirode. Ovu jednu od najskupljih slika holandskog slikara 1993. godine kupio je za 57 miliona dolara američki izdavač Volter Anenberg.

"Vrt uživanja":   Triptih "Vrt uživanja" holandskog renesansnog slikara Hijeronimusa Boša naslikan je oko 1510. godine. Ovo je jedno od njegovih djela koje obuhvata veliki broj religiozno-alegorijskih prikaza i moralizujuće žanr slike s erotskim detaljima koje su izvedene u fantastično vizionarskom stilu. Ovo interesantno djelo nalazi se u Muzeju "Prado" u Madridu.

"Nedjelja popodne na ostrvu Le Grand Žat":   Autor je Žorž-Pjer Sera. U pitanju je najpoznatije djelo ovog francuskog slikara, osnivača neoimpresionizma. Njegov veliki rad "Nedjelja popodne na ostrvu La Grand Žat" predstavlja primjer slika iz 19. vijeka. Ovo svoje djelo počeo je da slika na ljeto 1884. godine. Trebale su mu dvije godine da ga završi. Slika je izložena u Umjetničkom institutu u Čikagu. 

 Rembrantova "Noćna straža" naručena da bi obilježili posjetu kraljice Marije Mediči

"Kišni dan u Parizu":  Ako se nađete u Umjetničkom institutu u Čikagu obavezno pogledajte i ovu sliku francuskog slikara i začetnika impresionizma Gustava Kajbota. Najpoznatiji je po svojim slikama urbanog glavnog grada Francuske, među kojima je na prvom mjestu "Kišni dan u Parizu", koju je naslikao 1877. godine.

"Lokvanji":  Na ovoj listi je i slika još jednog francuskog slikara, po čijem djelu "Impresija, rađanje sunca" je impresionizam dobio ime. Djelo Kloda Monea iz serije slika "Lokvanji", koja prikazuje ovo predivno cvijeće tokom izlaska sunca, nastala je u periodu od 1920. do 1926. godine. Najdosljedniji impresionistički slikar napravio je oko 250 radova iz serijala "Lokvanji". Ova slika se nalazi u Muzeju "De l'Orangerie" u Parizu.

"Sloboda predvodi narod":  Francuski slikar Ežen Delakroa, najveći predstavnik evropskog romantizma, naslikao je u vrijeme julske revolucije 1830. godine grandioznu sliku "Sloboda predvodi narod". Izbor teme i tehnike ovog djela ističe svojstvenu temu romantizma kakva je patriotizam. Ova slika je generalno prihvaćena kao simbolika francuskih narodnih ustanaka protiv monarhije i nalazi se u Muzeju "Luvr" u Parizu.

"Poljubac":  Gustav Klimt, najvažniji slikar austrijske secesije s izrazito istančanim simbolističkim stilom, završio je svoje najpoznatije djelo 1908. godine. U "Poljupcu" i drugim najpoznatijim radovima osjećaji i dekorativna prekomjernost sjedinjeni su na veličanstven način. Ova slika nalazi se u Austrijskoj galeriji u Beču.

Нико као ја

Емир Кустурица (Фото Танјуг)

Мост који је везивао обалу НИКО са обалом НЕКО за мене је био Венецијански фестивал. Ја сам ходајући свечаном салом „Волпе” хитао ка Златном лаву и прешао тај мост. Иако је тада новинар „Тајма” написао „Ове године је у Венецији побједио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ”

Један близак човјек, који је у Сарајеву покушао да извади мој родни лист како би ми направио боравак у Вишеграду легалним, већ на капији ме у повјерењу пита:

– Да ли знате да су вас у сарајевској општини Центар избрисали са списка грађана  Босне и Херцеговине?!

– Како сад то? – помислих.

– Је л’ то значи да ме тамо нема ни живог ни мртвог?

– Баш тако!

Често мислим на писца Чарлса Буковског. Он је много пио и много писао, али је увијек знао да погоди тему. Ја мало пијем и не пишем много. И, што је горе, свашта радим. Није баш да сваштарим, али претјерујем, па, ваљда, због тога моје мисли лете према некоме ко је гајио аристократски однос према животу и избјегавао да ради.

Ситуације у причама Буковског постављене су тако да их човјек чита као да гледа како сјечиво ножа пресјеца јабуку напола. Најмилији ми је онај лик пијанца који нема долар у џепу, али одбија да ради послове које му нуде пријатељи. Не жели да чини бесмислене ствари. ’Ладно одбија понуду једног занатлије који му нуди десет долара да држи мердевине док овај поправља олуке у неком америчком градићу. Какве то везе има са мном? Има, јер презирем савремене интелектуалце, али зато волим аристократске појаве. У животу и још више у литератури. Моји хероји су умјетници који знају како од обичних ствари могу да направе велика умјетничка дјела. Како се и ја бавим истим послом и због тога што ми то не полази увијек за руком, радујем се када то неко мајсторски изведе. Буковски се правилно односи према баналностима.

Када он пише о томе како би желио да попије пиво а нема пара, он се прво сјети етикете која роси у у фрижидеру. Зна како да изрази своју љубав према алкохолу. Зато послије не троши ријечи о томе како пије. Уз то умије да постави озбиљна питања.

Једном се питао: „Зашто СВАКО мора да буде НЕКО?!”

Ту је погодио у „сриду” мога проблема.

Као да је, ко сињски коњаник, копљем у трку покупио алку са жице. Ја сам се читавог живота трудио да постанем НЕКО и када је другима било јасно да то јесте тако, већ тада сам повјеровао да то и није најважнија ствар. Ту је најважнија животна искра љубави према орошеној етикети. Која само што није спала са пива. Тако се рјечником Буковског изговара I love you. Дакле, НЕКО се постаје када знаш да сањаш о томе како роси етикета на жељеном пиву! Сигуран сам у то.

Најбоља потврда је сам Буковски. Када нешто волиш онда те није брига како ће ствар завршити и бити плаћена. Наћи ће се већ НЕКО да покрије трошкове. Све остало око испијања пива је досада. И ја сам то знао, само што ствар није у техници савладавања животних тешкоћа. Дођу буре, олује а ти си насред мора и онда пожелиш да се вратиш на копно и да будеш НИКО.

И ја сам био један од оних који су чинили све да постану НЕКО. Када се то десило, послије свега, нерјетко сам желио да будем НИКО. Превелика цијена се плаћа када други мисле па и ти повјерујеш да си НЕКО. Штета што ми Буковски раније није допао шака. Чак ми се дешавало да послије животних драма жалим што нисам НИКО. Као да ми је измицало из руку оно што претходи задовољству када нешто постижеш. Као да нисам више могао да прије него што ми се пије пиво сањам његову орошену етикету. Мост који је везивао обалу НИКО са обалом НЕКО за мене је био Венецијански фестивал. Ја сам ходајући свечаном салом Волпе хитао ка Златном лаву и прешао тај мост. Није било сумње. Тада је у мојој близини био један трезвени Американац, новинар магазина „Тајм”. Он је на крају написао текст, сумирао Венецијански фестивал 1981. и у то укључио побједу филма „Dolly Bell”.

У свом извјештају је написао: „Ове године је у Венецији побједио НИКО, који долази НИОДАКЛЕ...!”

Ако је то написао новинар магазина „Тајм”, онда у то није требало сумњати. То је давно одлучено. Само што је судбина друкчије водила причу о путу између НИКО И НЕКО.

Када постанеш НЕКО нема натраг, брале. Пожелиш да никада ништа ниси направио, скврчиш се на кревету и само ти још треба кажипрст у устима да побјегнеш у мајчину утробу. Да ти НИКО буде одбрана од невоља у које те уваљује НЕКО.

Путујући тако друмом са Мећавника и опхрван мислима о Буковском, стигнем у Андрићград.

Један близак човјек, који је у Сарајеву покушао да извади мој родни лист како би ми направио боравак у Вишеграду легалним, већ на капији ме у повјерењу пита:

– Да ли знате да су вас у сарајевској општини Центар избрисали са списка грађана Босне и Херцеговине?!

– Како сад то? – помислих.

– Је л’ то значи да ме тамо нема ни живог ни мртвог?

– Баш тако!

– То је нечувено!

– То ти је тако! Ево ти потврда – рече човјек и показа папир на којем је све о томе како ја тамо не постојим.

– Човјек изгуби грађанска права када неког убије или када је осуђен на смрт. Онда га сахране изван гробља, не зна му се траг, то знам из филмова које сам волио!

– Не може то тако!

– Могу они све! – каже ми човјек.

– То ни фашисти нису радили!

Човјек се унезгодио, племенитог рода, па изгледа као да му је жао што ми у ствари рече како сам тамо гдје сам рођен сада НИКО. И да ми је џаба што сам ономад у Венецији прешао онај мост!

– Све би било друкчије да сам раније прочитао Буковског и да сам остао НИКО!

– Како?

– Баш тако...

– Ти најбоље знаш ко си, а знају и они!

– Шта ти мислиш?

– Ја сам НИКО па не могу да судим о другим људима! – рече ми овај човјек и оде кући.

Неколико недјеља послије сусрета са документом по којем ја не постојим у папирима града у којем сам рођен и гдје сам живио трећину живота, на моју мејл адресу стигао је позив тешањске компаније „Плањаx гроуп Тешањ”. Они кажу да спремају обимну едицију „Ко је ко у Босни и Херцеговини”! Сјећам се да је мој отац био један од уредника таквог издања давне 1972. Била је част свакоме ко је тада добио упитник да испуни све што траже уредници. Да тако уђе у књигу важних људи. Мој отац је био човјек задатка. Заједно са уређивачким одбором успио је да направи ту књигу, а ја сам се потајно надао да ћу се једнога дана, када нарастем, и сам уписати у књигу „КО ЈЕ КО”. Тада је, вјероватно, почела моја нада да ћу постати НЕКО. С тим што је то била моја скривена жеља. Ко је растао у Сарајеву зна да пјесма „Нико као ја” није била најпопуларнија. Тамо је рајетинска руља уживала да понижава оне којима се чинило да су НЕКО, чак је и Андрићиспред „Парккафане” био прозиван од трбухозбораца:

„Хало, писац, напише ли се шта”... Мене је судбина водила сигурном руком, колико је то било могуће у животу умјетника и било ми је јасно да се не треба разметати идејом да си НЕКО. Посебно у мом случају гдје је постојала искрена сумња у властиту важност. Али то је већ давна прошлост и у њој само сјећања повремено угрију душу. Баш као и она идеја Буковског о етикети која роси  на хладном пиву.

Како сада послије свега да одговорим на питање „Ко је ко у Босни и Херцеговини”. Вјероватно ови људи не знају да ме нема у списку грађана Босне и Херцеговине. Јер да знају, не би ми слали ово писмо.

Не сумњам да су то добронамјерни енциклопедисти, нити да се ствари у Босни и Херцеговини дешавају по неком писаном правилу. Не вјерујем да је тамо зацртан општи интерес и да неко ко ме је збрисао из књиге рођених у БиХ има везе са овима из Тешња. Такве идеје су могле настати из главе онога ко ми је упао у стан и срушио кућу, па му је неко преко везе средио да се ја нисам у Сарајеву родио. Да би био сигуран како нећу стићи до своје имовине. Шта знају у Тешњу шта раде ови у Сарајеву. Сигурно не знају како је мене један Бранко Црногорац 1986. из сарајевске поште, као поштовалац који је вјеровао да сам ја НЕКО, позвао у своју канцеларију. Тада сам страсно говорио јавно оно што је прижељкивао да каже мој отац. Нису могли ништа да ми учине због тога јер нисам био НИКО. Иначе би ме спаковали иза решетака. Највише сам млатио по Бранку Микулићу, шефу ЦК Босне и Херцеговине, и његовој кћерци Планинки. Заузврат, они ми нису дали телефонски број. Црногорац је знао за јадац са телефоном и шапатом ми рекао: „Ко им јебе матер” Извукао је неку велику књигу која ме подсјећала на дневник из гимназије, отворио је и прелистао. Тамо су стајале хиљаде и хиљаде телефонских нумеричких комбинација. Збуњен од толике количине бројева, једва сам изабрао један од њих.

„Ти си, јуначе, НЕКО, ти си, бре, светски човек, не може тебе ова комунистичка трања држати без телефонске линије! Буразеру, ти си НЕКО!” Он је хтио да каже да не поштује босанске комунисте.

Можда и ови из Тешња не воле ове који сада тамо у Сарајеву владају умјесто комуниста. Можда и није тако, али претпостављам да им није познато како мене у списку грађана Босне и Херцеговине нема. Тако и није могуће да испуним њихов упитник. Једино да преименују своју едицију и да се умјесто „Ко је ко у Босни и Херцеговини” изда књига под насловом „КО је НИКО у Босни и Херцеговини”. То не би могло да се обави без Буковског.

Емир Кустурица

Najskuplja dela naših umetnika: „Ukrotitelj zmija“ od 169.580 evra

Neven Džodan | 17. 11. 2013. - 22:19h | Foto: RAS |

Slika Fransisa Bejkona, triptih “Tri studije Lusijana Frojda”, prodata je za 142,4 miliona dolara i postala najskuplje delo prodato na aukciji. Najskuplja prodata slika jednog srpskog umetnika je već trinaest godina „Ukrotitelj zmija” iz 1887. Paje Jovanovića koja je prodata za 169.580 evra.

„Ukrotitelj zmija” (1887) Paje Jovanović vredi 169.580 evra

Jovanovićeva slika je prodata u Londonu na aukciji kod „Kristija”, a drugo najskuplje delo je “Selo” Save Šumanovića - 64.000 evra.

- Naši slikari uglavnom ne učestvuju u tim velikim aukcijama jer, pre svega, te aukcije moramo mi da organizujemo, a mi smo ekonomski previše slabašni za tako nešto. Ipak, ima i onih primera kada smo i preterali u svetskim okvirima sa cenama koje su postigle neke slike naših umetnika. Jedan od primera jeste aukcija u Parizu na kojoj je prodata slika Save Šumanovića - kaže kustos Nikola Kusovac.

Tom prilikom je procenitelj pogledao šta piše o Savi Šumanoviću i procenio je sliku na 1.500 evra, a ona je dostigla cenu od 64.000 evra jer je neko od naših ljudi kupio to umetničko delo. To je bila svetska senzacija. Slično je bilo sa Pajinim “Ukrotiteljem zmija” koji je od početne cene od 15.000 evra, postigao deset puta veću sumu.

- Znate, vi kada izlazite na aukciju recimo s Pikasom, možete da od početne cene oko 80 miliona evra da dostignete cenu od 110 miliona, ali da se desi da slika bude prodata za 40 puta veću cenu od procenjene, kao što je bio primer sa Šumanovićem, to onda unese pometnju u tom svetu - ističe Kusovac.

Slika „Selo” Save Šumanovića prodata je za 64.000 evra

Među pet najskupljih slika domaćih autora je i “Morska obala” Petra Dobrovića, koja je prodata za 39.000 evra, zatim “Omaž Odiseji 2001” Ljube Popovića koja je dostigla cenu od 33.000 evra i “Kraljica Natalija” Uroša Predića za koju je kupac izdvojio 32.698 evra.

Danas su dvojica naših Parižana, Vladimir Veličković i Ljubomir Popović, na prvom mestu slikara čija se dela najčešće traže na tržištu.

Uroš Predić: „Kraljica Natalija”, 32.698 evra

Blic

- Biti na svetskom tržištu i imati cenu, to smo prvi put sa ovih prostora, od kralja Aleksandra pa naovamo, postigli Dado Đurić, Vlada Veličković i ja kad smo se našli na takozvanoj međunarodnoj koti. Naravno, mi nismo u vrhu gde se nalaze Šagal, Miro, Pikaso i drugi. Mi smo u drugoj ili trećoj ligi. Znači, nas trojica imamo cenu. Takođe, moja slika “Mesečarka” nalazi se u najvećoj svetskoj kolekciji u Njujorku kod Filipakija i ja sam prvi Srbin koji se našao tamo, kao što je Veličković u nekim velikim kolekcijama, i to znači nešto - ispričao nam je nedavno slikar Ljuba Popović.