"Nezavisne" u rodnom selu Branka Ćopića: Hašani u sukobu obećanja i realnosti

Milan Rakulj09.12.2017 08:58

Srce mu je veliko kao Grmeč, a duša prostrana kao Krajina, rečenica je kojom su nam u školi opisivali Branka Ćopića, a koliko podno planine Grmeč u Bosanskoj Krajini danas poštuju ovog pisca, otišli smo se uvjeriti na licu mjesta.

Prema Hašanima, rodnom selu tvorca "Gluvog baruta", preko Prijedora, Novog Grada i Dubovika, iz Banjaluke uputili smo se Petar Šolak, Vladimir Stojaković i ja, udarna vozačka, fotoreporterska i novinarska postava "Nezavisnih novina". Kažem udarna, jer smo kao i sami Brankov stric Nidžo, "božja zazjavala i rođene lunjalice".

Po dolasku u rodno mjesto našeg Bračila, Grmeč se nije vidio od magle, a laveži pasa i zvuci motorke utihnuli su na hladnoći pored iscijepanih drva u dvorištima kuća. Sve gotovo isto kao i prije dvije godine, kada smo u identičnom sastavu obilazili ovaj kraj. Jedino tada, pored nas, na stogodišnjicu rođenja najtiražnijeg srpskog i jugoslovenskog pisca, Krupu na Uni i Hašane su posjećivali redom: akademici, političari, arhitekte i pisci koji nikad nisu dostigli onu ćopićevsku slavu. Bio je prezentovan projekat "Bašta sljezove boje".

MRTVA PLOČA ĆOPIĆEVOG OGNJIŠTA

Prema papirima i obećanjima, trebalo je da se u najkraćem roku za početak urade replika kuće Branka Ćopića i čiča Trišin mlin. Neki su kazali da će za 10 do 12 godina, a neki da će i za manje, tu izniknuti prateći objekti urađeni po uzoru na one iz literature Branka Ćopića, da će gosti spavati u ferijalnim domovima, a turisti tabanati infrastrukturom Ćopićgrada koji će uposliti 250 visokoobrazovanih radnika. Realnost je zapravo takva da mi, dvije godine poslije, zatičemo tek izliven temelj onog što je odavno trebalo da bude završeno. Pored zidina na kojima godinama visi tabla sa natpisom "kuća Branka Ćopića" udarena je mrtva ploča.Konačno su počeli radovi na replici porodične kuće Ćopića, ali djeda Rade i strica Nidže nigdje. Ipak tu, gdje je davne 1914. ili 1915. rođen nenadmašni Branko, naiđosmo na Slobodana Ćopića, njegovog rođaka.

Prije dvije godine je htio, a sada neće da priča za novine. Kaže nije papagaj da stalno ponavlja isto. Stvari se isuviše sporo odvijaju, reče, i ipak dodade da je ovim temeljom dosad najzadovoljniji. Mještani Hašana još uvijek čekaju, a temelj im je najpouzdaniji znak, da će oko Brankove kuće, kao u stara dobra samardžijska vremena, vrvjeti od gostiju. Tu se i te kako može pustiti mašti na volju, gledati gdje bi mogao biti Prokin gaj i odakle bi mogli izbiti Harambaša Jovanče, Đoko Potrk, Lazar Mačak ili Nikolica s prikolicom. Svi oni koji vole Branka to već imaju u knjigama, ali zar nije plemenita ideja njegovim Hašanima vratiti bar dio onoga vremena i duha koje je ovaj sačuvao u literaturi!? Bila plemenita ili ne, za put od ideje do realizacije u ovom slučaju potreban je novac.

ORAHA, JAJA, SUVIH KRUŠAKA, DAJ ŠTA DAŠ

Sredstva koja je Predsjedništvo Bosne i Hercegovine, na čelu sa srpskim predstavnikom Mladenom Ivanićem, izvojevalo od Ambasade Azerbejdžana za obnovu Brankovog ognjišta, konačno su u rukama ili na računu izvođača radova, firme "Benkons" iz Doboja. Kako nam je objasnio Mladen Kljajić, načelnik opštine Krupa na Uni, koji je za razliku od Ćopićevog rođaka bio raspoloženiji za formalni razgovor, u ovoj opštini na proljeće očekuju da će replika kuće biti urađena, jer vremenski uslovi neće dozvoliti prije. Ono zbog čega su do sada kasnili radovi jeste jer je projekat Arhitektonsko-građevinskog fakulteta iz Banjaluke za izradu kuće predviđao troškove u iznosu od 116.000 KM.

Po medijima se dosad spekulisalo da su Azerbejdžanci za ovu namjenu izdvojili 80.000 KM, da bi izvođači radova na kraju dobili 26.000 evra. Oraha, jaja, suvih krušaka ili bar krastavaca - daj šta daš, pisao je Branko Ćopić o darovima koje su nekada donosili gosti njegovim ukućanima. Mladen Kljajić, sa druge strane, kaže da opština Krupa na Uni sa novcem Azerbejdžaca nije imala ništa, ali da je imenovala stručnu komisiju koja će se postarati da sve bude urađeno po projektu.

Šta će po izgradnji kuće biti od ostatka famoznog Ćopićgrada, kako Kljajić kaže, još uvijek se ne zna.

"Projekat je jedno, realnost je drugo. Suviše apstraktno djeluje da se u Hašanima zaposli 250 visokoobrazovanih ljudi. Zasad je mlin potočar urađen i po završetku kuće apelovaćemo na sve nadležne institucije i zainteresovane ljude koji su u mogućnosti da pomognu, kako bismo napravili sokak za koji već imamo idejno rješenje i koji bi povezivao tri ključne tačke projekta 'Bašta sljezove boje', a to su škola, kuća Branka Ćopića i mlin potočar", kazao nam je Kljajić. On tvrdi da su u vezi sa izgradnjom mlina na potoku Kalin, kojeg još zovu i čiča Trišin mlin, prevaziđene nesuglasice.

OTVARANJE MLINA KAO POHOD NA MJESEC

Podsjećamo, mlin je sa 25.000 KM finansirao Kabinet predsjednika Republike Srpske. Novac je uplaćen na račun Zavičajnog udruženja "Hašani", a nesuglasice su nastale kada ljudi iz Udruženja nisu bili zadovoljni kako je mlin napravila firma iz Novog Grada kojoj su proslijeđena sredstva. I ovdje su se sukobila obećanja i realnost, pa tako kraj mlina vidjesmo da isti, iako završen, još uvijek čeka komisiju koja će ga otvoriti za posjetioce. Ispred mlina vidjesmo merdevine i grablje, gotovo identične onima kojima je Branko kao dječak išao u "pohod na Mjesec". Što ga više čekamo, otvaranje mlina se izmiče kao dječaku Mjesec ka kojem je pošao. No, ako znamo da je Branko svojom literaturom dodirnuo ne samo Mjesec, nego i zvijezde, valjda ćemo i mi dočekati otvaranje mlina.

Zasad, tamo na potoku Kalin iznad Japre, pored merdevina i grabalja, ako zavirite kroz prozor mlina, možete vidjeti stare tačke i probijenu vreću cementa. Doduše, mlin naoko jako lijepo izgleda i ono što je slično kao u vrijeme Ćopićevog djetinjstva jesu priče koje kolaju oko mlina potočara. Nekada su tu čiča Trišu preko oglasa prodavali mačak Toša i pas Žućo ili su se širile "priče pune strave vezane za noć, smrt, nečiste sile i gubljene duše", a djed Rade je potajno patio za Brankovom pokojnom babom, dok ga je selo zafrkavalo da se tamo krije sa kojekakvim "udovičetinama". Danas, kad je mlin nanovo napravljen, ali zabravljen, sve je kao u "Gluvom barutu", udario je Srbin na Srbina zbog crvotočne građe (izvođač radova na zavičajno udruženje i obrnuto), dok Azerbejdžanci obnavljaju kuću našeg, po mnogima najvećeg, pisca.

ŠEST ĐAKA I DVA BUDUĆA PRVAKA

"Nas, lokalnu zajednicu, i Republiku, stvarno bi trebalo da bude sramota što nismo obezbijedili sredstva bar za kuću Branka Ćopića, pa smo ista dočekali iz dalekog Azerbejdžana. Ćopić sigurno nije zaslužio ni ovakav odnos pri početku realizacije onoga što bi trebalo da slavi njegov lik i djelo", kaže Mladen Kljajić, koji je na funkciji načelnika opštine Krupa na Uni naslijedio Gojka Kličkovića, kada su i nastali, povjerovasmo mu, sad već prevaziđeni sporovi oko mlina. Od mlina potočara uputismo se prema spomen-školi "Branko Ćopić" u Hašanima. Rano se opismenih i to mi dođe glave, govorio je kroz šalu Branko, koji je ovdje pohađao prva četiri razreda. Za razliku od tog vremena, danas kao i sve seoske škole i ova kuburi sa brojem đaka.

Prije dvije godine tu je nastavu pohađalo osam, a danas svega šest učenika. Međutim, u komšiluku, kažu, uskoro će još dvoje stasati za đačke klupe. Demografska slika ni za vrijeme života Branka Ćopića, podsjetio nas je naš saputnik i Brankov zemljak Vlado, ovdje nije bila idealna. Njegova majka Mira Stojaković, učiteljica u penziji, koja je u Hašanima učila djecu u zlatno doba ovog mjesta, na putešestvije poslala nas je sa crno-bijelim fotografijama Branka Ćopića iz Hašana i svojom bilježnicom. U posljednjoj posjeti pisca u njegovom selu dočekali su ga bolesni, stari i neženje, zapisala je ona, i dodala da je Branko pustio suze jer se u prvi razred osnovne škole tada upisalo svega deset učenika. Danas kada se ovdje raduju jer će ukupno dvoje djece stasati za školu, poput Branka koji je sa sjetom iz svojih Hašana otišao u "daljine neznane", mi smo se vratili kući.

Do proljeća, Branko, do viđenja. Tad ćemo ti pisati kako je i koliko te vole u Hašanima.

Oktobar u Istambulu na Bosforu

 

 

 

 

 

Derventski umjetnici pomogli Nikoli

Derventski slikari i fotografi udružili su se po četvrti put da bi pomogli naše sugrađane kojim je pomoć najpotrebnija. Ovoga puta sredstva prikupljena prodajom slika i fotografija usmjerena su za pomoć Nikoli Šainoviću, oboljelom od teškog oblika cerebralne paralize, koja je prouzrokovala nepokretnost, uz nekontrolisane pokrete cijelog tijela.

U svakodnevnoj komunikaciji sa okolinom, Nikoli bi mogao pomoći kompjuter koji reaguje na pokrete očima i može da napisano izgovori. Radi se o pomagalu „Tobii communicator“, tako da će i sredstva prikupljena ovom akcijom biti potrošena na uređaj košta oko 12.700 maraka.

– Svi smo tu da pomognemo, jer nije dovoljno samo prodati sliku, bitnije je nekom pomoći, rekla je umjetnica koja je akademiju završila u Mostaru.Jedan od umjetnika koji je učestvovao u svim dosadašnjim izložbama je i Dervenćanka Ines Suljević Divinić.

Izložbu je otvorio zamjenik načelnika opštine Siniša Jeftić, koji je istakao da će i opština Derventa da se uključi u akciju.

– Danas je nezaobilazno korištenje visokih tehnologija u liječenju i pomoći oboljelima, tako da će Nikoli i njegovoj porodici taj aparat mnogo pomoći. Derventski slikari i fotografi započeli su ovu akciju, koju moramo zajedno provesti do kraja, rekao je Jeftić.

Inače, od 60 ponuđenih dijela prodano je četrdesetak i prikupljeno 1.290 maraka. Najskuplju sliku izložbe, “Balerinu” autora Gorana Bijelića, kupio je Vito Bojkovac.

Прољеће у Броду

Врба пред Основном школом у Броду

Кеј Душка Трифуновића у Броду

Музеј „Старо село” номинован за награду „Жива”

Аутор: Бранко Пејовићпетак, 27.01.2017. у 18:00

Старе куће у Музеју „Старо село” у Сирогојну (Фото С. Јовичић)

Сирогојно – Музеј „Старо село” који деценијама низом садржаја чува и промовише нашу вековну традицију градитељства и народних обичаја, на све бољем гласу је у свету.

Управо су обавештени да их је Форум словенских култура номиновао за награду „Жива” за најбољи музеј словенских држава, што у „Старом селу” сматрају изузетном чашћу и признањем.

Крајем прошле године музеј из Сирогојна представљен је као пример добре праксе на музејским конференцијама у Кини (Пекинг) и САД (Њу Орлеанс), а то је учињено и током овог месеца на француском Универзитету Сорбона.

На Сорбони је у оквиру пројекта „Културна база: друштвена платформа о културном наслеђу и европским идентитетима”, који спроводи шест европских универзитета, виши кустос „Старог села” др Никола Крстовић одржао предавање студентима докторских студија о наслеђу и обликовању света кроз причу о историји и значају овог музеја.

Потом су, у оквиру међународне конференције „Музеји за европско наслеђе 21. века”, представљене активности те установе из Сирогојна.

Поред нашег представника, на овом скупу излагали су еминентни стручњаци европских институција: професор на Сорбони за културно наслеђе Доминик Пуло, председник музејске асоцијације ИКОМ Европа Луиз Рапозо и други.

Организатор скупа била је Исидора Станковић, студент докторских студија и асистент на Универзитету Сорбона. Прошле године професори Пуло и Бертинет заједно са студентима и докторандима учествовали су у раду Летње школе музеологије у „Старом селу”. 

Подсећамо да је музеј из Сирогојна, на основу свог вишедеценијског преданог рада, маја 2014. године као представник Србије учествовао у Естонији на финалном избору за награду „Европски музеј године”, и да је 2012. добио специјално признање жирија Европске награде за културно наслеђе.

Ових дана објављен је пети зборник „Музеј на отвореном” за 2016/2017. годину, с радовима рекордних 35 аутора из 18 држава.

То је својеврсно музејско путовање од Сибира до Канаде без уласка у музеје, настало иницијативом и уредништвом виших кустоса „Старог села” Николе Крстовића и Јелене Тоскић.

Премијерно објављивање овог зборника било је на Сорбони. „Кроз текстове музеалци приповедају о својим музејима и о себи у њима, о њиховим визијама и промишљањима какви би ови музеји требало да буду, представљају општу слику о неким установама, али и микроскопски преглед појединих конкретних музејских активности”, написао је у рецензији др Срђан Радовић, научни сарадник Етнографског института САНУ.

Душко Трифуновић - мајстор стиха

28.01.2017 14:07 | А. Г.

Нови Сад - Велики Душко Трифуновић уписао се златним словима у српску књижевност, а остаће упамћен и по томе што је био први афирмисан пјесник који је сарађивао са рокенрол бендом, а многобројни умјетници овог викенда присјетиће се његовог лика и дјела.

Највише славе стекао је пишући пјесме за култно "Бијело дугме". Из те сарадње су се изродили хитови као што су "Има нека тајна веза", "Шта би дао да си на мом мјесту", "Главо луда...

Писао је текстове и за "Индексе", "Тешку индустрију", Неду Украден, Здравка Чолића, Арсена Дедића, а посљедње познато естрадно име са којим је радио је био Жељко Јоксимовић (пјесма "Има нешто"). Укупно је око 300 његових пјесама компоновано и снимљено.  Трифуновић, који је рођен 1933. у Сијековцу код Брода умро је 28. јануара 2006. у Новом Саду, осим што је писао прозу и поезију био је и телевизијски аутор. Био је плодан стваралац који је написао двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма. Сматра се заслужним за креирање нечега што је касније названо сарајевска рокенрол школа.

SpektaR: Људи и клима смањили животињски свијет за 58 одсто...

SpektaR: Људи и клима смањили животињски свијет за 58 одсто...: 28.10.2016 09:59 | Агенције Лондон - Глобална популација дивљих животињских врста умањена је за 58 одсто од 1970. године, наведено је у...

22.10.2016. / 16:42h BiH - Desetine hiljada novih drveća.U BiH održana akcija sadnje drveća ''Let's Do It''

Let's do it / Vijesti.ba

Volonterska akcija sadnje drveća ''Let's Do It – milion sadnica za 1 dan'' održana je danas u Bosni i Hercegovini.

Organizatori akcije su UG ''Ruke'' Sarajevo i UG ''Mozaik prijateljstva'' Banja Luka. Veliku podršku i ovoj akciji pružila su preduzeća koja gazduju šumama tako što su osigurala sadnice, alat, stručni nadzor i lokacije na kojima se sadilo, saopćeno je iz Olimpijskog komiteta BiH.

Kao i u prethodnim akcijama, specijalni partner ''Let's Do It'' projekta je Olimpijski komitet Bosne i Hercegovine, koji je i ove godine logistički, ali i konkretnim volonterskim radom uposlenika OKBiH i bh. olimpijaca dao veliki doprinos uspješnoj realizaciji projekta u fazama čišćenja, edukacija po školama i pošumljavanja.  

Uprkos teškim vremenskim uslovima za sadnju drveća akcija je protekla besprijekorno. Uz druženje i ugodnu atmosferu, volonteri su širom Bosne i Hercegovine zasadili deseke hiljada sadnica raznih vrsta drveća.

Akcija ''Let's Do It – milion sadnica za 1 dan'' predstavlja jedinstvenu priliku za uključivanje građana u društveno korisne aktivnosti i jačanje zajednice. Građani i građanke svih starosnih grupa danas su odigrali važnu ulogu i radom za opšte dobro dali su svoj doprinos za ljepši i zdraviji okoliš.

(Vijesti.ba / FENA)

Dan pranja ruku obilježen u vrtiću “Trol”

DRUŠTVOVIJESTI

Globalni dan pranja ruku obilježava se 15. oktobra.

Na Svjetskoj skupštini OMEP-a donesena je odluka da zemlje članice World OMEP–a intenzivnije rade na ovom segmentu obazovanja u ranom djetinjstvu, kao važnom indikatoru njegovoh kvaliteta.

– S tim u vezi i naš vrtić obilježio je Dan pranja ruku, odnosno Dan čistih ruku, na način da nam je u gostima bila doktorica Milena Bjegović Đujić, epidemiolog, zajedno sa svojom medicinskom sestrom Zoricom Đukić, koje su mališanima objasnile šta znači „obavezno prati ruke“. Mališani su bili izuzetno zainteresovani i imali su iskustva i znanja o razgovornoj temi tako da su prštali komentari na sve strane, koji su izazivali osmijeh i nama i tetama, a i medicinskom timu. „Bezobrazne i dobre bakterije“ bile su izuzetno dobra tema za cjelokupnu priču koja se vodila između doktorice i naših mališana. Mališani su za kraj aktivnosti zajedno sa svojim vaspitačima otpjevali pjesmicu o čistoći i higijeni ruku i tijela a onda demonstrirali pranje ruku, rekli su u vrtiću.

Zajedničko provedeno vrijeme mališana i doktorice bilo je uz obostrano zadovoljstvo.

B. N. – Derventa Cafe

Ivo Andrić je rođen na današnji dan

BIOGRAFIJA IVE ANDRIĆA U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić. Budući veliki srpski pisac rodio se u Travniku sticajem okolnosti, dok mu je mati boravila u gostima kod rodbine. Andrićevi roditelji bili su Sarajlije: očeva porodica decenijama je bila vezana za ovaj grad u kojem se tradicionalno bavila kujundžijskim zanatom. Osim bavljenja istim poslom, članove roda Andrićevih vezivala je i zla kob tuberkuloze: mnogi piščevi preci, uključujući i sve njegove stričeve, podlegli su joj u mladosti, a sam Andrić bez oca je ostao kao dvogodišnji dečak. Suočavajući se sa besparicom, Katarina Andrić svoga jedinca daje na čuvanje muževljevoj sestri Ani i njenome mužu Ivanu Matkovšik u u Višegrad. U gradu koji će, više nego ijedno drugo mesto, obeležiti njegovo stvaralaštvo, gledajući svakodnevno vitke stubove na Drini ćuprije, Andrić završava osnovnu školu, a potom se vraća majci u Sarajevo, gde 1903. godine upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine uBosanskoj viliobjavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. U gradu na Savi, on pomalo uči, pomalo posećuje salone, družeći se sa zagrebačkom inteligencijom od koje će na njega posebno veliki uticaj imati dvadeset godina stariji Matoš. Naredne godine prelazi u Beč gde sluša predavanja iz istorije, filosofije i književnosti. Bečka klima mu ne prija i on, hereditarno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru i dobrotvoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filosofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik, upoznaje kulturu i sluša predavanja vrhunskih profesora. Sve vreme piše refleksivne pesme u prozi, a u junu mesecu 1914. godine Društvo hrvatskih književnika u Zagrebu objavljuje mu šest pesama u prozi u panorami Hrvatska mlada lirika. Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije.  Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine. Među zidovima marburške tamnice, u mraku samice, „ponižen do skota“, Andrić intenzivno piše pesme u prozi. Po izlasku sa robije, Andrić biva bačen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu gde ostaje sve do leta 1917. godine. Zbog ponovljene bolesti pluća, odmah odlazi na lečenje u Zagreb, u čuvenu Bolnicu Milosrdnih sestara, stecište hrvatske inteligencije koja se klonila učešća u ratu, na strani Austrije. Tu Andrić, zajedno sa konte Ivom Vojnovićem, dočekuje opštu amnestiju i aktivno se uključuje u pripreme prvog broja časopisa Književni jug. Istovremeno, pažljivo dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom Ex Ponto biti objavljena u Zagrebu 1918. godine sa predgovorom Nika Bartulovića. U Zagrebu ga i zatiče slom Austrougarske monarhije, a potom i ujedinjenje i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U danima koji neposredno prethode formalnom ujedinjenju, Andrić u tekstu „Nezvani neka šute“ objavljenom u zagrebačkim Novostima, oštro odgovara na prve simptome nesloge u državi koja još nije ni stvorena i poziva na jedinstvo i razum. Nezadovoljan atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć dr Tugomira Alaupovića i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Sudeći prema pismima koja piše prijateljima, Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice,  družeći se sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Već početkom 1920. godine Andrić započinje svoju vrlo uspešnu diplomatsku karijeru postavljenjem u Poslanstvu pri Vatikanu. Te godine zagrebački izdavač Kugli objavljuje novu zbirku pesama u prozi Nemiri, a izdavač S. B Cvijanović iz Beograda štampa pripovetku „Put Alije Đerzeleza“. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikomobjavljujući u broju 8 priču „Ćorkan i Švabica“. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Tokom te godine štampa još dve pripovetke(„Za logorovanja“ i „Žena od slonove kosti“), ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“ i nekoliko književnih prikaza. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. Tokom ove godine Andrić je objavio nekoliko pripovedaka od kojih se neke svrstavaju među njegova najznačajnija prozna ostvarenja: „Mustafa Madžar“,„Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i „Dan u Rimu“. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje  pripovetke „Mara milosnica“ i „Čudo u Olovu“. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu  Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka i čitajući korespondenciju Pjera Davida, francuskog konzula u Travniku.  S proleća 1928. godine premešten je za vicekonzula u Poslanstvu u Madridu. Te godine objavljuje priče „Olujaci“, „Ispovijed“ i „Most na Žepi“. Sredinom sledeće godine prelazi u Brisel, na mesto sekretara poslanstva, a uSrpskom književnom glasniku pojavljuje se njegov esej „Goja“. Već 1. januara 1930. godine u Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. Te godine objavljuje esej o Simonu Bolivaru, priču „Kod kazana“ i tekst „Učitelj Ljubomir“. U Beogradu sledeće godine izlazi i druga knjiga pripovedaka kod Srpske književne zadruge u kojoj se, pored priča ranije objavljenih u časopisima, prvi put u celini štampaju „Anikina vremena“, a u kalendaru-almanahu sarajevske Prosvjete pojavljuje se putopis „Portugal, zelena zemlja“. Godine 1932. Andrić objavljuje pripovetke „Smrt u Sinanovoj tekiji“, „Na lađi“ i zapis „Leteći nad morem“. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatskelirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“. Sledeće godine unapređen je za savetnika 4. grupe 2. stepena Ministarstva inostranih poslova. Postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Štampa pripovetke „Bajron u Sintri“, „Deca“, esej „Razgovor s Gojom“ i jedan od svojih značajnijih književnoistorijskih tekstova - „Njegoš kao tragični junak kosovske misli“. Tokom sledeće godine Srpska književna zadruga štampa drugu knjigu Andrićevih pripovedaka koja, među onima koje su objavljivane u časopisima, sadrži još i priče „Mila i Prelac“ i „Svadba“. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden  velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskom službom, Andrić tokom ove godine objavljuje priče „Trup“ i „Likovi“, a iste godine u Beču, prikupljajući građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula u Travniku od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha - Adolfu Hitleru. U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i pisce odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Političari u Beogradu, međutim, ne računaju baš uvek na svoga poslanika, i mnoge kontakte sa nemačkim vlastima održavaju mimo Andrića. Pisac i u takvim okolnostima objavljuje: pripovetka „Čaša“ i zapisi „Staze“ i „Vino“ izlaze u Srpskom književnom glasniku tokom 1940. godine. U rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu nudi ostavku: „...Danas mi u prvom redu službeni a zatim i lični mnogobrojni i imperativni razlozi nalažu da zamolim da budem ove dužnosti oslobođen i što pre povučen sa sadašnjeg položaja...“ Njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin.  Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju.  Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke. U tišini svoje iznajmljene sobe, piše prvo Travničku hroniku, a krajem 1944. godine okončava i Na Drini ćupriju. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata, a koncem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke  „Zlostavljanje“ i „Pismo iz 1920. godine“. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine i objavljuje „Priču o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, a tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče „BifeTitanik“ (1950), „Znakovi“ (1951), „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“(1952), „Aska i vuk“, „Nemirna godina“, „Lica“ (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju , a  pripovetka „Igra“ pojavljuje se 1956. godine. Godine 1958. u šezdeset šestoj godini, Ivo Andrić se venčava sa svojom dugogodišnjom ljubavlju -Milicom Babić, kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, udovicom Nenada Jovanovića. Sa ženom se seli u svoj prvi stan - u Ulici Proleterskih brigada 2a. Te godine objavljuje pripovetke„Panorama“, „U zavadi sa svetom“ i jedini predgovor koji je ikada za neku knjigu napisao: uvodni tekst za knjigu  Zuke Džumhura „Nekrolog jednoj čaršiji“. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Kliknite ovde ako želite da vidite audio-video zapis dodele Nobelove nagrade u ASF formatu pomoću Windows Media Player-a. Fajl je veličine 749 kb. Kliknite ovde ako želite da vidite audio-video zapis dodele Nobelove nagrade u RM formatu pomoću Real Player-a 7 (odnosno Real Player-a G2). Ovaj zapis je optimizovan za duplu ISDN vezu i velik je 617 kb. Kliknite ovde ako želite da čujete audio zapis pripovetke „Sunce“, koju čita Ivo Andrić lično. Zapis je u RM formatu i možete ga čuti pomoću Real Player-a 7 (odnosno pomoću Real Player-a G2). Fajl je veličine 1,57 Mb a traje oko 13 minuta.  Besedom „O priči i pričanju“ u kojoj je izložen njegov spisateljski vjeruju, 10. decembra 1961. godine zahvalio je na priznanju. Iako su do tada njegova dela prevođena na mnoge jezike, posle dodeljivanja nagrade počinje veliko interesovanje sveta za dela pisca sa Balkana i njegovi se romani i pripovetke štampaju na preko tridest jezika. Iako odbija mnoge pozive, tih godina Andrić boravi u Švedskoj, Švajcarskoj, Grčkoj, Egiptu. Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe. Godine 1963. kod Udruženih izdavača (Prosveta, Mladost, Svjetlost i Državna založba Slovenije) izlaze prva Sabrana dela Ive Andrića u deset tomova. Naredne godine boravi u Poljskoj gde u Krakovu biva promovisan za počasnog doktora Jagelonskog univerziteta. Piše veoma malo, ali se njegove knjige neprekidno preštampavaju i u zemlji i inostranstvu. U martu mesecu 1968. godine Andrićeva žena Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

Разлика између листопада и октобра

У Немачкој често помињу филм „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм није комедија. Људи су рекли да боље разумеју српски него језик Хрватског Загорја

Аутор: Мирјана Сретеновићсубота, 08.10.2016. у 09:15

Ксенија Ракочевић „Ако наставник предаје четири језика, да ли прима и четири плате”; Сњежана Кордић „Уместо четири језика – предмет Језик и књижевност” (Фото: Д. Жарковић)

„Ако одем у хрватску продавницу и пазим да ли ћу да изговорим реч „тисућа” или „хиљада”, ја више нисам слободан човек. Или ако у Београду кажем „листопад” уместо „октобар”. Трагедија у Југославији довела је до тога да нам је отета слобода да говоримо и мислимо слободно – рекао је прексиноћ Вук Перишић, правник и преводилац из Хрватске, на трибини „Ко коме краде језик”, у оквиру дводневне конференције „Језици и национализми”, одржаној у крцатом Центру за културну деконтаминацију.

Ако би нам неко рекао да је цела трагедија са Југославијом била само ружан сан, наставио је Перишић, и да ће све бити као пре, „ја се и тада нећу излечити од сталног опреза јесам ли употребио ову или ону варијанту”.

– Замислите кад би у Француској забранили неке речи, па кад чујете како неко говори, кажете му: „Ти си из Марсеја, срам те било!”, „А ти си из Бордоа!”... Језик није национално право, већ лично грађанско право да користимо речи које желимо. Иза „операције” са језицима стоји идеја да се сломи мисао. Крлежа је рекао да је ово један језик који Срби називају српским, а Хрватски хрватским. Хајде да се правимо да стварно постоје четири језика, али онда мора постојати и пети, заједнички назив. Ако неко мисли да говори бошњачки језик, нека живи у тим мислима, али ми знамо истину – каже Перишић.

Етнолог Иван Чоловић говорио је о томе да се национализам схвата као једна врста политичке религије, у средишту је култ нације и језик као светиња.

– То је својствено и балканским национализмима, а посебно је оживело после распада Југославије. Шта је лоше у томе, неко би рекао. Зар то није пожељно и легитимно. Да ли се тако штите од говора мржње, од неписмености, од насиља над мањинским језицима? Не бих рекао да је то та врста заштите – истакао је Чоловић и упитао од чега нас штите бранитељи језика.

– Они истичу да је језик темељ националног идентитета и да се у њему налази душа једног народа. А да је највећа опасност његово преименовање у црногорски, бошњачки и хрватски. Зашто би то било страшно, зар то не говори о експанзији српског језика? Сматрају да се тиме угрожава и сама егзистенција Срба. Ми остајемо без језика, а кад нема језика, нема ни Срба. А онда остајемо и без душе. Такво размишљање је на нивоу црне магије – сматра Иван Чоловић.

И за професора Ранка Бугарског тема о крађи језика звучи „бизарно”.

– Да ли то значи да, ако вам неко украде писмо, преко ноћи постајемо неписмени. Рећи да је језик украден, то позива на ратнички дискурс, на акцију, оружани сукоб. За такав катастрофичан сценарио нема основа у реалном свету. Уместо крађе требало би говорити о замени, прихватању или усвајању језика. Став да се мора знати шта је чије и да се не може ништа делити јесте психологија која је разорила Југославију, створила неколико банана-државица и растурила српско-хрватски језик – рекао је проф. Бугарски.

Представник БиХ, водитељ Никола Вучић, испричао је да у Мостару вршњаци Бошњаци и Хрвати иду у исту школу, али у различите учионице, јер „не говоре заједничким језиком”.

– Представници Хрвата желе телевизијски канал на свом језику, јер наводно до њих не може доћи информација са јавног сервиса, уколико није на хрватском. Када раздвајате малолетнике и заступате право да се образујемо на националном језику, пристајете на сегрегацију, апартхејд, на фашизам. Слобода у коришћењу језика је посебно ускраћена новинарима у БиХ. Када напишу текст и погледа га лектор, они више не препознају свој текст, јер га лектор прилагођава варијанти којој мисли да треба. Тој причи се морамо супротставити – рекао је Вучић.

Сњежана Кордић, лингвиста из Хрватске и ауторка књиге „Језик и национализам”, предложила је да се уместо четири назива језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски) и раздвајања деце у школама „у БиХ, у Хрватској (Вуковару), и у Србији (Санџаку)”, предмет у школи зове само „Језик и књижевност”, без именовања тог језика.

– Тако је урадила Аустрија после Другог светског рата, када је порасла нетрпељивост према Немцима, па је касније спласла. Дакле, узети ову неутралну варијанту, док се лингвисти не усагласе око заједничког имена језика. Новине у Немачкој често помињу пример филма „Ране” који је у Хрватској титлован на хрватски, када се публика ваљала од смеха, иако филм не припада жанру комедије. Онда су људе на улици питали да ли разумеју филм из Србије и они су одговорили да боље разумеју српски него језик из Хрватског Загорја. Титл постоји само да би неко добио новац за то „силно превођење” – сматра Сњежана Кордић.

Према њеном мишљењу, уколико је међусобна разумљивост између народа виша од 75 одсто, онда је то један језик. А код нас је, каже, разумљивост највећа могућа.

– Често се говори о праву народа да свој језик зове именом свог народа, али то је измишљено право. Ако течно говоримо без преводилаца, онда је то један језик – истиче ова ауторка.

Ксенија Ракочевић, професорка из Црне Горе, навела је да је језичка политика у њеној земљи неодвојива од опште политике и подсетила да се наставни предмет у црногорским школама зове „Црногорски – српски, босански и хрватски језик и књижевност”. Поставила је питање да ли у истом моменту наставник може да предаје четири језика и да ли то значи да би требало да прима четири плате.

Основна намера пројекта „Језици и национализми” јесте да кроз дијалог лингвиста и других стручњака постави питање постојања четири „политичка” језика на простору некадашњег српско-хрватског језика. После подгоричке, сплитске и београдске конференције, завршна дебата биће у Сарајеву.

Хлађење захвалности

Аутор: Зоран Миливојевићнедеља, 02.10.2016. у 10:30

(Илустрација Срђан Печеничић)

Осећање захвалности је важно социјално осећање јер изражавањем захвалности једна особа показује да веома цени солидарност коју је са њом исказала нека друга особа. Изражавањем захвалности се награђује туђа доброта.

Када неко другоме нешто учини зато што очекује нешто за узврат, у питању је пословна трансакција у којој обе стране размењују неку корист.

Међутим, када неко некоме другом учини нешто, не тражећи било шта за узврат, тада он показује своју доброту и пријатељски однос према другоме.

Такви чинови доброте и пријатељски односи, које треба разликовати од пријатељства, јесу оно што чини мрежу солидарности неке групе или заједнице.

По правилу захвалност осећа особа која је примила услугу или поклон које цени, када друга страна ништа не очекује за узврат.

Етимолошки гледано, реч „за-хвалност” настала од „хвала за”. Главни облик изражавања захвалности је њено исказивање речима, али и даривање одређеним поклонима или пружањем услуга које други није очекивао.

Многи људи не разликују добро захвалност од дуговања, тако да сматрају да ако им је неко нешто добро учинио онда они морају да тој особи на неки начин узврате како јој не би остали дужни.

Како би избегли ситуацију да им други тражи нешто што им датог тренутка не одговара да му дају, они под маском изражавања захвалности у ствари „изједначавају” и сравњују „рачун” са другом страном.

Таквом реакцијом туђе добро дело претварају у пословну трансакцију размене користи.

Веома је занимљиво осећање захвалности посматрати у временској димензији. Када неко нешто тражи од другога да му нешто учини, осећање захвалности је највише изражено пре него примања услуге.

Оно је такође високо изражено непосредно након што је особа добила услугу, али како даље време пролази, тако се доживљај захвалности полако губи, све док не нестане и уместо осећања остане само знање или сећање да је услуга добијена.

У зависности од карактера особе и то сећање може да буде потиснуто и заборављено. Овај процес називамо „хлађење захвалности”.

Како нас емоције покрећу, мотивишу на одређену радњу, тако се са проласком времена губи мотив да се изрази захвалност.

Ако је у питању неки вредни поклон који је особа намеравала да уручи другоме непосредно после примљене услуге, са протоком времена он јој се чини непропорционално вреднији у односу на услугу коју је примила.

Зато особа која је непосредно након примљене услуге из снажне захвалности нешто обећала, може себе касније да доживљава жртвом своје исхитрене изјаве и да почене да избегава особу којој је раније била захвална.

Када особа која је некоме учинила услугу и која осим захвалности и потврде пријатељског односа ништа друго не жели, примети да се други „охладио”, она може себе да доживи жртвом пружања услуге.

Зато не треба одлагати изражавање захвалности.

“Denarijus 2016”: Starine predstavilo 16 izlagača

 

DRUŠTVOVIJESTI

27.08.2016 11:44

U organizaciji derventske kancelarije udruženja građana “Denarius”, a uz podršku Narodne biblioteke “Branko Radičević”, danas se održava druga Sajam antikviteta i kolekcionarstva u Derventi. Na “Denariusu 2016” predstavilo se 16 izlagača iz čitave BiH.

– Ovo je druga manifestacija, a okupila je ljubitelje starina iz Ozrena, Doboja, Petrova, Tešnja, Slavonskog Broda, Banjaluke, Gradiške i Dervente. Ovoga puta smo iskoristili lijepo vrijeme i Sajam organizovali napolju, tako da je privuklo više pažnje Dervenćana. Cilj nam je da se družimo i razmjenjujemo iskustva, te da ovu manifestaciju učinimo tradicionalnom, istakao je organizator Mile Vidičević.

Najviše izlagača izložilo je stare kovanice i novac, kao i vojnu opremu.

B. N. – Derventa Cafe

Hvala IBrod!

Nedavno je portal IBrod objavio sljedeći sadržaj :

IBrod

27. мај у 12:16 · 

Predivan i prebogat "Blog o stvaralaštvu, kulturi i umjetnosti" Ranka Stjepanovića, najvećeg i najozbiljnijeg kulturnog radnika u Brodu u protekle dvije decenije:

http://blograst.blogspot.ba/

aRS

BLOGRAST.BLOGSPOT.COM|АУТОР: RANKO STJEPANOVIĆ

Najtoplije se zahvaljujem IBrodu i sljedećim prijateljima koji su lajkovali tekst:

Karolina Miletić, Nevenka Cvijanović, Petra Zarić-Vasić, Tanja Djurić Vidić, Бранко Јовичић, Vesna Vujnović Radovanović, Snezana Rakić, Dejan Ninić, Jovan Pantić, Nedo Pajić, Slobodan Janković, Aleksandra Koicinović, Mirjana Đuričić, Ljazam Alimi, Vudrag Brankica, Mira Micić Plavsić, Sanja Zelko Ex Ninković, Војислав Винчић, Goran Vukojević, Marijana Bardak Srijemac, Branislav Petrusić, Sanela Trifković Đurić, Mara Bardak Kusljić, Ranko Majkić, Radomir Radjen, Dragana Rijić Obradović, Bojana Mandić Skrbić, Balatunović Romana, Dušanka Radičević-Vračević, Miroslav Gojković.

Možda su prijatelji sa IBroda malo i pretjerali, ali želim reći ovom prilikom da su oni i ljudi čija imena sam naveo svakako oni koji vide svojim očima i misle svojom glavom i po mom mišljenju naravno i ljudi koji vole svoj grad i koji vole ljude oko sebe, a ja te osobine dijelim sa njima!

Hvala prijatelji! 

Ranko Stjepanović