Арт на радост публике

20.11.2013 14:13 | А. М.

Бањалука - Представа "Арт", рађена по тексту Јасмине Реза и у режији Слободана Перишића, биће изведена у четвртак у 20 часова на даскама Градског позоришта "Јазавац".

Овај комад, у којем глуме Љубиша Савановић, Бранко Јанковић и Борис Шавија, привукао је пажњу позоришне публике у Републици Српској. Драмски комад "Арт" отвара више питања, као што су она о умјетности, пријатељству, браку, занимању, потрошачком друштву. На позоришној сцени ова три млада глумца доносе причу о пријатељству и пролазности материјалних ствари.

Глас Српске

Predstavljanje knjige Branka Perića u Brodu

Pod pokroviteljstvom opštine Brod, a u organizaciji Administrativne službe opštine i Narodne biblioteke „Branko Ćopić“ u petak 29. novembra održaće se književno veče.

Gosti večeri su: Branko Perić, Voja Čolanović i Rastko Guzina. Tema večeri je promocija knjige „Zločin i kazna pukovnika Kalamande“.

Druženje sa piscima će se održati u sali Skupštine opštine sa početkom u 19 časova.

Najskuplja dela naših umetnika: „Ukrotitelj zmija“ od 169.580 evra

Neven Džodan | 17. 11. 2013. - 22:19h | Foto: RAS |

Slika Fransisa Bejkona, triptih “Tri studije Lusijana Frojda”, prodata je za 142,4 miliona dolara i postala najskuplje delo prodato na aukciji. Najskuplja prodata slika jednog srpskog umetnika je već trinaest godina „Ukrotitelj zmija” iz 1887. Paje Jovanovića koja je prodata za 169.580 evra.

„Ukrotitelj zmija” (1887) Paje Jovanović vredi 169.580 evra

Jovanovićeva slika je prodata u Londonu na aukciji kod „Kristija”, a drugo najskuplje delo je “Selo” Save Šumanovića - 64.000 evra.

- Naši slikari uglavnom ne učestvuju u tim velikim aukcijama jer, pre svega, te aukcije moramo mi da organizujemo, a mi smo ekonomski previše slabašni za tako nešto. Ipak, ima i onih primera kada smo i preterali u svetskim okvirima sa cenama koje su postigle neke slike naših umetnika. Jedan od primera jeste aukcija u Parizu na kojoj je prodata slika Save Šumanovića - kaže kustos Nikola Kusovac.

Tom prilikom je procenitelj pogledao šta piše o Savi Šumanoviću i procenio je sliku na 1.500 evra, a ona je dostigla cenu od 64.000 evra jer je neko od naših ljudi kupio to umetničko delo. To je bila svetska senzacija. Slično je bilo sa Pajinim “Ukrotiteljem zmija” koji je od početne cene od 15.000 evra, postigao deset puta veću sumu.

- Znate, vi kada izlazite na aukciju recimo s Pikasom, možete da od početne cene oko 80 miliona evra da dostignete cenu od 110 miliona, ali da se desi da slika bude prodata za 40 puta veću cenu od procenjene, kao što je bio primer sa Šumanovićem, to onda unese pometnju u tom svetu - ističe Kusovac.

Slika „Selo” Save Šumanovića prodata je za 64.000 evra

Među pet najskupljih slika domaćih autora je i “Morska obala” Petra Dobrovića, koja je prodata za 39.000 evra, zatim “Omaž Odiseji 2001” Ljube Popovića koja je dostigla cenu od 33.000 evra i “Kraljica Natalija” Uroša Predića za koju je kupac izdvojio 32.698 evra.

Danas su dvojica naših Parižana, Vladimir Veličković i Ljubomir Popović, na prvom mestu slikara čija se dela najčešće traže na tržištu.

Uroš Predić: „Kraljica Natalija”, 32.698 evra

Blic

- Biti na svetskom tržištu i imati cenu, to smo prvi put sa ovih prostora, od kralja Aleksandra pa naovamo, postigli Dado Đurić, Vlada Veličković i ja kad smo se našli na takozvanoj međunarodnoj koti. Naravno, mi nismo u vrhu gde se nalaze Šagal, Miro, Pikaso i drugi. Mi smo u drugoj ili trećoj ligi. Znači, nas trojica imamo cenu. Takođe, moja slika “Mesečarka” nalazi se u najvećoj svetskoj kolekciji u Njujorku kod Filipakija i ja sam prvi Srbin koji se našao tamo, kao što je Veličković u nekim velikim kolekcijama, i to znači nešto - ispričao nam je nedavno slikar Ljuba Popović.

55.Venecijansko bijenale

Bijenale, generalno gledano, pokazuje konfuznu sliku današnje umetnosti, uz odsustvo svesti o stanju civilizacije, koja vapi za kritičkim sagledavanjem opšte krize u kojoj se nalazi. Venecijansko bijenale umetnosti propustilo je priliku da pokaže kakva bi mogla da bude uloga savremene umetnosti u današnjem turbulentnom svetu, jer se ambiciozno zamišljena koncepcija umetničkog direktora Masimilijana Đionija o "enciklopedijskoj palati" uglavnom svela na prikaz toga šta sve može da bude umetnost i ko sve mogu da budu umetnici.

Uz pojedine izuzetne radove, koji se neminovno mogu naći među više od 150 umetnika iz 37 zemalja na centralnoj izložbi i u 88 nacionalnih paviljona, 55. Bijenale, generalno gledano, pokazuje konfuznu sliku današnje umetnosti, uz odsustvo svesti o stanju civilizacije, koja vapi za kritičkim sagledavanjem opšte krize u kojoj se nalazi, kao i za novim znanjima, perspektivama i idejama, konstruktivnim i hrabrim rešenjima…



Centralna izložba 55. Bijenala "Enciklopedijska palata", inspirisana utopijskim snom italijanskog auto-mehaničara i samoukog umetnika Marina Auritija o monumentalnom zdanju u Vašingtonu koje bi sakupilo sva znanja i otkrića ljudskog roda, pružila je eklektičan izbor umetničkih praksi u rasponu koji seže i stotinak godina unazad, uz istorijske artefakte. Đioni je zamislio 55. Bijenale kao imaginarni muzej koji bi trebalo da inicira razmišljanja o različitim načinima na koji se slike mogu koristiti "u organizovanju znanja i oblikovanju našeg doživljaja sveta". Predstavljajući i savremena, i dela iz prošlosti različitih referenci, kao i radove za koje ni njihovi autori ne tvrde da su umetnost, želeo je da podstakne "imaginaciju izvan realnosti, san o nekoj drugoj realnosti…"

Na 55. Bijenalu našla se tako i ezoterija, kao i niz eskapističkih radova, kako profesionalnih umetnika, tako i mnogih amatera, odnosno autsajdera - kako je Đioni nazvao ljude van profesionalnog umetničkog sveta, pozvavši ih u nameri da pokaže šta je umetnički svet danas - u eri digitalne hiper-povezanosti, odnosno šta su slike u našim glavama, a ne u medijskom i onlajn prostoru.

Rušeći granicu između profesionalnih umetnika i amatera, autsajdera i insajdera, izložba 55. Bijenala, kako je zamislio Đioni, trebalo je da pruži antropološki pristup slikama današnjice, posebno se fokusirajući na imaginaciju i njene funkcije.

"Koji je prostor preostao za unutrašnje slike - snove, halucinacije i vizije - u eri okupiranoj spoljnim slikama? I koja je svrha stvaranja slike sveta kada on sam ubrzano postaje kao slika?", naveo je Đioni o konceptu glavne izložbe 55. Bijenala koja počinje Auritijevom maketom, dopremljenom iz Folk art muzeja u Njujorku. Đioni smatra da ona zapravo "najbolje reflektuje gigantski obim Bijenala u Veneciji i nemogućnost sagledavanja enormno velikog sveta umetnosti danas".

Đioni je na centralnoj izložbi ukrstio savremene umetnike i sa radovima davno preminulih spiritualista, kao što su apstrakcije Hilme af Klint (1862-1944), "proročanski" crteži Alistera Kroulija (1875-1947) ili kaleidoskopska tumačenja univerzuma Augustina Lesaža (1876-1954), pozajmljena iz art-brut kolekcije u Lozani.

Počasno mesto u centralnom paviljonu, kojim je Đioni naglasio koncept "autsajdera" i "unutrašnjih slika", dobio je čuveni psihoanalitičar Karl Gustav Jung, predstavljen "Crvenom knjigom" - ilustrovanim memoarima na kojima je radio 16 godina, a koji prikazuju njegove snove, fantazije i vizije iz detinjstva, na kojima je zasnovao kasniji opus. Transkripti Jungovih vizija i njihove interpretacije i simboličke ilustracije bili su donedavno dostupni samo uskom krugu njegovih prijatelja i rodbine. "Crvena knjiga" premijerno je izložena u Italiji, a prvi put se i verovatno poslednji, našla među radovima savremene umetnosti.

Iako je otvorio vrata tzv. autsajderima, Đioni se nije lišio ni zvezda, posebno američke (Brus Nojman, Sindi Šerman, Pol Makarti, Ričard Sera, Valter de Marija…) i evropske umetničke scene (Fišli i Vajs, Sara Lukas, Stiv Mekvin i Tino Segal, koji je i dobio Zlatnog lava za najboljeg umetnika na centralnoj izložbi).

Sa prostora bivše Jugoslavije nema nijednog umetnika na centralnoj izložbi, a nije zastupljena značajnije ni cela istočna Evropa.

Učesnika iz Afrike i Južne Amerike je ukupno desetak, koliko ih je i iz Azije, što takođe govori o "enciklopedijskom" konceptu. Manjak diverziteta na centralnoj izložbi Bijenala, primetan već godinama, nadoknađuju nacionalni paviljoni kojih je ove godine 88 (pre deset godina bilo ih je 63), uključujući deset debitanata (Angola, Bahami, Bahrein, Kosovo, Kuvajt, Maldivi, Obala Slonovače, Paragvaj, Tuvalu i Vatikan).

Najboljim paviljonom 55. Bijenala, na opšte iznenađenje, proglašen je upravo jedan od debitantskih - Paviljon Angole, u kojem se predstavio Edson Čagas. Njegov rad sa napuštenim objektima koji, razmešteni po gradu, stvaraju nove odnose sa urbanim kontekstom, uklapa se u koncept "sakupljanja" koji je Đioni uveo, ali je mnogim predstavnicima stručne javnosti promakao za vreme vernisaža.

Na kritike o manjku diverziteta na centralnoj izložbi "olimpijade umetnosti", kako se Bijenale često naziva, Đioni je odgovorio statističkim podacima, navodeći da ove godine učestvuju umetnici iz 37 zemalja (2011. bili su iz 22 zemlje, a 2009. iz 30), da je više azijskih i južnoameričkih umetnika nego pre dve godine. Takođe, više je žena nego 2009. i 2011.

Među njima je i Sindi Šerman, poznata po fotografijama kojima se transformiše u različite ličnosti, koja je dobila ulogu kustosa izložbe unutar centralne izložbe, a za svojevrsni imaginarni muzej lutaka, fotografija, skulptura, crteža… pozvala je i neafirmisane umetnike i zatvorenike, kao i popularna imena, kao što su Rozmari Trokel, Robert Gober, Pol Makarti, Čarls Rej…

Pažnju je privukao poljski umetnik Artur Žmijevski video radom o slepim ljudima koji slikaju svet koji ne vide (Blindly), koji pokazuje istovremeno i besmisao i nemoć, ali i odlučnost za bavljenje umetnošću. Na neki način taj rad postavlja ključno pitanje smisla umetnosti danas, pa i samog Bijenala u Veneciji.

Upečatljiv rad prikazao je i poljski umetnik Pavel Altamer, izazivajući kod mnogih posetilaca jezu serijom od stotinak skulptura "Venecijanci" u prirodnoj veličini, napravljenih od plastičnih sivih traka. Svojevrsni "grad duhova" trebalo bi, prema Altameru, da nas podseti da je veliki uspeh shvatiti da telo nije samo vozilo duše.

Veliki prostor dobili su crteži Rudolfa Stajnera, dijagrami koji predstavljaju idealistički san o dokučavanju celokupnog univerzuma. U blizini je i rad Tina Segala, dobitnika Zlatnog lava za najboljeg umetnika na centralnoj izložbi, koji je stvorio jednu od svojih "konstruisanih situacija" sa performerima različitih generacija koji dočaravaju prenošenje znanja, mitova i kulture, kao i univerzalni karakter ljudskog uma i iskustva.

Pažnju je izazvao i rad Olivera Kroja i Olivera Eslera "387 kuća Petera Frica (1916-1992)" s minijaturnim maketama zgrada živopisnog austrijskog gradića, kao i 200 minijaturnih glinenih skulptura u staklenim vitrinama koje su predstavili švajcarski umetnici Fišli i Vajs, ironično se osvrćući na sladunjave momente današnjeg sveta i ljudske istorije, misterije i banalnosti svakodnevnog života. Tako su Ajnštajnovi roditelji prikazani neposredno nakon začeća sina, Žak Lakan kada je prvi put video sebe u ogledalu, grupa krompira koji se pitaju kako su uopšte stigli u Evropu, Mik Džeger i Brajan Džons kako odlaze kući zadovoljni pesmom "I can't get no satisfaction"…

Enciklopedijski koncept i opsesivnost "kolekcionara" kvalitetom prikupljenog odražava se kroz rad pokojnog Ditera Rota koji je za "Solo scene" snimao sebe svakodnevno poslednjih godina života (kraj 90-ih), obavljajući banalne aktivnosti, a svaki snimak je studiozno katalogizirao.

Pjer Paolo Pazolini bio je inspiracija za novi dokumentarac američke umetnice Šeron Sajes, kao i za skulpture Ričarda Sere, smeštene u okruženju mračnih realističkih slika sa morskim prizorom Tjerija de Koridera.

Hito Stejerl u novom radu za 55. Bijenale dala je svojevrsni gerilski priručnik kako biti neopažen u današnjem svetu digitalnog hiper-nadzora, dok Kohei Jošijuki, posredstvom fotografija napravljenih od ultracrvenih snimaka, pruža pogled na seks parova u parku i voajere, kojima i sam pripada.

Posebnu pažnju privukao je "Lenjingradski album" Evgenija Kozlova koji dočarava seksualne fantazije iz dečaštva.

Među radovima na centralnoj izložbi su i crteži božanstava pripadnika Šaker zajednice, demoni na crtežima šamana sa Solomonskih Ostrva, kosmografija Gua Fenđija i Eme Kunc, religijske ikone Jan-Frederika Šnajdera… Svojevrsno strahopoštovanje prema kosmosu primetno je u mnogim radovima, od filmova Melvina Motija do refleksija o prirodi Lorena Montarona i pejsaža Tjerija de Koridea. Niz radova opisuje i unutrašnji svet u kojem se prepliću forme prirode i imaginacija, a ta tajna veza mikro i makrokosmosa prisutna je i u radovima dobitnica Zlatnog lava za životno delo - Marize Merc i Marije Lasnig.

Na dinamičnu tenziju unutrašnjeg i spoljašnjeg ukazuju radovi koji istražuju ulogu imaginacije u zatvorima (Rozela Biskoti) i psihijatrijskim bolnicama (Eva Kotakova).

Niz radova zasnovan je na motivima pisanih dela, pa se Kristijana Soulou bavi imaginarnim bićima Horhea Luisa Borhesa, a Hoze Antonio Suarez Londonjo iz Kolumbije transformiše u slike dnevnike Franca Kafke.

Đionijeva izložba, između ostalog, slavi i knjigu, kao objekat koji je danas u opasnosti od nestanka, a riznica je znanja, sredstvo introspekcije i izlaz u svet fantazije. Od Jungove "Crvene knjige", preko asamblaža najrazličitijih albuma japanskog umetnika Šinra Otake, do vizuelne hronike "Knjige postanja" američkog strip autora Roberta Kramba.

Video radovi Nila Belufa i Stiva Mekvina reflektuju različite pristupe oslikavanja budućnosti, a više radova bavi se pitanjem memorije, kao i pitanjima informacija, spektakla i znanja u digitalnoj eri.

U kontrastu je instalacija Valdera de Marije od zlatnih poluga koja slavi punoću i čistotu geometrije, a rezultat je složenih numeroloških kalkulacija - posebnog sistema u kojem su bezbrojne mogućnosti imaginacije reducirane do ekstremne sinteze.

Megalomanskim konceptom, 55. Bijenale ne samo da nije ponudilo "sva znanja i otkrića sveta" i uspostavilo "sinhronizovanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti", kako je Đioni zamislio, već je ostalo i bez aktuelne refleksije.

Kritičku notu dali su pre svega pojedini nacionalni paviljoni, jer radovi u tom segmentu Bijenala nisu toliko strikno vezani za temu centralne izložbe koliko su to radovi koje bira umetnički direktor.

Uopštena tema Bijenala ponavlja se zapravo već godinama, pružajući organizatorima i umetničkim direktorima širok prostor za opravdanje izbora učesnika najstarije i najveće nekomercijalne svetske izložbe.

Đioni je naveo da je model Bijenala zapravo sam po sebi zasnovan na nemogućoj želji da skoncentriše beskrajne svetove savremene umetnosti na jednom mestu, što je zadatak koji izgleda pođednako apsurdan kao i Auritijev san o "enciklopedijskoj palati".

Venecijansko bijenale, uz centralnu izložbu i nacionalne paviljone, razmeštene najvećim delom u Đardinima i Arsenalu, ali i u palatama širom Venecije, obuhvata još gotovo 50 pratećih, kolateralnih događaja, koje je takođe odabrao Đioni.

55. Bijenale je otvoreno do 24. novembra.

Izvor: Seecult.org

Mihailo Stošević - Skulpture

BEOGRAD. Galerija "Progres" predstavlja od 11. do 20. jula 2013. skulpture Mihaila Stošovića (1971, Beograd) pod nazivom "Seme stvaranja". Rođen je u porodici sa višedecenijskom tradicijom u obradi kamena. Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu studirao je u klasi prof. Slobodana Savića na odseku za restauraciju i konzervaciju skulpture od kamena.

Može se reći da se Mihailo Stošović, vajar mlađe generacije, gotovo izdvaja iz naše tekuće vajarske produkcije svojim jedinstvenim i vrlo suženim vajarskim afinitetom. U tematsko predmetnom smislu  njegovo opredeljenje poprima karakter fiksacije. Ta fiksacija dobija težinu iskrene emocije, gotovo zaljubljene vezanosti. Naime o čemu se radi...?

Osnovno i bezmalo isključivo vajarsko polazište njegovih skulptura su sferoidne, elipsoidne i  jajolike  forme. Među nabrojanim osnovama oblik kugle ipak preovlađuje. On, pošavši od njih, daljim relativno slobodnim oblikovanjem stvara svoju transponovanu vajarsku, umetničku kreaciju. Posle svega rečenog shvatamo i da nije slučajno, već vrlo osmišljeno i razložno celu izložbu nazvao "Seme stvaranja" i to u smislu uvek novog, neprekidnog  rađanja. A mi verovatno svi znamo da su nabrojani oblici simboli plodnosti i rađanja.

Kugla kao praoblik i kosmički oblik neodoljivo privlači Stošovićevu vajarsku pažnju, ne samo svojom potencijalnom vitalnošću, nego i savršenstvom i lepotom svog oblika. Od Rudolfa Arnhajma, preko Pavla Vasića i brojni drugi teoretičari forme slažu se po pitanju te savršenosti.

Ako razmišljanje o umetnosti pored ostalog neminovno vodi i ka pronalaženju  porodičnih srodnosti, onda nas navedeni Stošovićev afinitet vodi ka Dušanu Džamonji, France Rotaru, Ani Bešlić, donekle i Otu Logu ali uz podrazumevanje da vajarske forme navedenih vajara imaju različite problemeske i oblikovne tretmane. Ali najdalju srodnost ili poreklo Stošovićevih formi možda treba videti u  njegovom ranom periodu naglašenog afiniteta za temu ženskog tela. U traženju unutrašnjih veza, najlogičnoje praishodište je u oblapornosti i vitalizmu žene. Pa zar nije, setimo se, samo žensko telo kroz istoriju umetnosti postajalo simbol rađanja i plodnosti zbog vizuelnih i erotsih svojstava žene: oblina sedalnih mišića i bokova, trbuha i dojki koji su u direktnoj asocijativnoj i reminiscentnoj vezi sa sferoidnim formama kao sibolima ploda i plodnosti. Setimo se samo u vezi ovog razmišljanja čuvene praistorijske skulpture "Vilendorfske  Venere". Od simbola plodnosti ali i naglašene erotike česta tema Stošovićeve skulpture su ženske usmine. A ako se vratimo opet kosmičkim, simboličkim, ali i realnim konotacijama:

Zar nije i samo sunce, kao izvor svog života jedna ogromna usijana kugla?!

Prema podelama i formulacijama H. Velflina  Mihajlova skulptura pripada delima zatvorene a ne otvorene forme; njene forme su zaobljene, zgusnute, zatvorene u sebe, u unutrašnji prostor svoje mase i volumena, njene konture i profili  nisu sasvim mirni, ali i ne iskoračuju mnogo u spoljašnji prostor. Njihova gibanja, talasanja, brazdanja, izvijanja, nabiranja, uvrtanja, nadimanja su uglavnom, osim nekoliko izuzetaka, blaga i površinska. Ne ugrožavaju već prate koherentnost sferoidnih, eliopsoidnih ili jajastih osnovnih masa, a glavne energetske silnice oblika uglavnom su konveksnog a ne konkavnog dejstva. Kanali, useci i žljebovi na površina manje više svojim oblicima i kretanjem prate  taj oblik osnovne  mase. Samo dve tri skulpture iskaču stilski iz "zatvorenog kruga" Stošovićevog  afiniteta, kao: "Usnuli Vitez", "Seme Templara" i "Talas večnosti" koji je izveden po porudžbini u javnom prostoru. I u njima je autor ostvario nadprosečan umetničko izražajan domet.

Zbog navedenih formalnih, oblikovno strukturalnih obeležja Mihailo Stošović radi uglavnom u kamenu, po svojoj prirodi najadekvatnijem i plemenitom, klasičnom materijalu. Pored svojstava prikladnih  za obradu tih  formi, odabrani materijali poseduju, uglavnom, veliku lepotu i po sebi. Na spisku materijala je čitav niz različitog, ali i srodnog kamena: karara statuario, maljat, venčac, sivac, ropočevo, visočica, kastaljan, tašmajdanski, prokupački peščar i drugi.

Autor u radno stvaralačkom postupku uvek krene od crteža za koji se ne vezuje strogo; pusti da ga kamen i stvaralački instikt vode donekle i udrugom, izmenjenom  pravcu. Uglavnom u kamenu izvodi brzo ali, kad ne ide, ostavi komad da leži nedovršen, nekad i godinu dana, dok mu, gledajući ga, ne dođe nova inspiracija. Slično je i sa crtežom: prvo brzo skicira, pa pregledajući kasnije skice, prema odabranim radi razrađenije crteže, koji, kao što smo rekli, često nisu strogo poštovani predložci. Sve nam pokazuje da Stošovićev stvaralački postupak podrazumeva živ i dijalektički  razvojni proces.

U kontekstu prethodnog razmišljanja moramo da dodamo da je Stošović jedan od retkih primera vajara koji je prvo upoznao kompletnu prirodu razlčitih vrsta kamena kao i tehničke, praktične tajne zanata, jer je već od svoje trinaeste godine počeo da radi u očevoj kamnorezačkoj radionici, da bi se kasnije dalje edukovao na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti.

Po njenim opštim formalnim karakteristikama i ekspresivnim svojstvima Stošovićevu skulpturu možemo svrstati u svetski ogranak vitalističke skulpture kako ga je prikladno nazvao Herbert Rid u svojoj "Istoriji moderne skulpture".

Mr Balša Rajčević

Lela Milosavljević-keramika,instalacija

NOVI SAD. Likovni salon Kulaturnog centra Novog Sada predstavlja od 1. do 19. jula 2013. izložbu Lele Milosavljević (1968, Sokobanja). Diplomirala je keramiku i staklo na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Boravila u Italiji gde je u saradnji sa Bettinom Bombach napisala rad pod nazivom "Norme pratiche per il rilievo grafico di ceramici".

Monumentalna slika minuciozno izvedenih detalja Hieronimusa Boša – Vrt uživanja, koju čuva Muzej Prado u Madridu, poslužila je kao polazište za istoimenu instalaciju Lele Milosavljević. Postavka, po dimenzijama nešto veća od svoje inspiracije (220 x 389 cm), zalazi u treću dimenziju.

Grupa od dvadesetak skulptura od bojene keramike i plavo nebo iza nje još jednom pokušavaju da ožive fantastični svet izreka, moralnih i religioznih priča i pouka koje je još davne 1504. godine ispričao poznati slikar.

Autorka koristi materijale kojima naknadno dopunjuje keramičke skulpture: žicu, perje, perle, staklo, vaja filigranski delikatne detalje neobičnih bića malenih figura kao da ih ponovo islikava tankom četkom... Sa puno ljubavi, humora i spretnosti oblikuje segmente velike slike u samostalne celine, koje se materijalizovane u prostoru ponovo sažimaju u jednu sliku, istovremeno omogućavajući posmatraču ulazak u izmaštani Bošov svet.

Zidne skulpture Marijane Popović

MAJDANPEK. Galerija Centra za Kulturu Majdanpek predstavlja od 9. do 19. jula 2013. zidne skulpture Marijane Popović (Beograd, 1977) pod nazivom "Igra Asocijacija". Postavka obuhvata dvadest dva dela nastala tokom 2012. Marijana Popović pripada mladjoj generaciji vajara. Dobitnik je više značajnih nagrada iz oblasti vizuelnih umetnosti i dizajna.

Igra asocijacija Marijane Popović oslanja se na stvaralaštva priznatih umetnika koji su ostavili duboke tragove na umetničkim prostorima. No, to je samo polazna tačka njenog stvaralaštva, koje se nadograđuje pre svega originalnom formom i jedinstvenom likovnošću, svrstavajući ovu postavku u krugove zanimljivih i interesantnih događaja.

Poistovećujući svoje stvaralaštvo s velikanima koji su asocijativno prisutni na njenim radovima, umetnica obuhvata sve istovetnosti i idejnosti koje povezuju i odvajaju umetnički čin, govoreći o zajedničkoj ulozi umetnika i njihovih zadataka u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

Stilska obojenost njenog stvaralaštva pojednostavljuje doživljaj njenog dela samim tim što su korišćeni elementi dostupni i svakodnevnevni, ali oslobođeni trivijalonosti i banalnosti koja im je sudbinski dodeljena.

Sve ovo čini postavku posebno interesantnom, ubacujući i vrhunski element jednostavnosti koji je presudan u doživljavanju jednog umetničkog dela i koji gledaoca dovodi u trenutke razumne osećajnosti i bliskosti prilikom bilo kakavog analitičnog sagledavanja.

Svakako da je ova izložba donela različitosti i osveženja na našoj likovnoj sceni i dobro je što se ovom postavkom razbio koncept uobičajenih galerijskih postavki u našoj galeriji.

Ivan Matejević