Слободан Ћустић у Модричи извео монодраму О глуматању

05.02.2017 15:47 | Срна

Модрича - Драмски умјетник Слободан Ћустић извео је у Модричи своју монодраму "О глуматању", која представља биографски опис његовог живота од рођења у Осињи код Дервенте до данас.

Ћустић је рекао да је у Модричи први пут и да му је задовољство играти пред пуном салом Српског културног центра.

Током два часа синоћње представе, Ћустић је на духовит начин причао о животним путевима којима млади људи, супротно своме избору, иду по жељи и савјетима родитеља.

Своју жељу да постане хирург, глумац провлачи кроз цијелу представу. У монодрами је до у детаља описана и бескрајна љубав, много труда, те јаке везе које је уложила његова мајка да би га усмјерила на, по њеном мишљењу, најбољи пут који није и његов избор, а то је да постане грађевинац.

Ћустић публику упознаје о свом школовању, завршеној грађевинској школи, молерском занату, успјешно положеном пријемном испиту у Београдском драмском позоришту.

Он у представи прича да је положио пријемни испит на којем је за 12 мјеста конкурисало 720 кандидата, да је већ у првој години студија снимио први филм, да је постао познат широј публици по улози Бећира у филму "Кудуз".

Глумац се сјетио и филма "Празник у Сарајеву", у којем је глумио са Николом Никићем, познатим фудбалером из Модриче, те како су се редале бројне позоришне и улоге на филму, али и о томе како је и даље желио да постане хирург.

На крају представе, пресијецањем пупчане врпце, које је лично обавио при рађању најмлађег, петог дјетета - кћерке, Ћустић на тренутак остварује сан - осјећа се као хирург.

Говорећи о поруци представе, Ћустић каже да су упорност, љубав и достојанство једини прави разлози за живот.

Окупљенима у сали, који су га наградила дугим аплаузом, Ћустић је поручио да воле своју дјецу и да им, умјесто усмјеравања, помогну на животном путу који су сами изабрали.

Ћустић је нагласио да су љубав, поштовање, вјеровање и достојанство, не само у породици, пут до успјеха и основни смисао живљења.

Дејан Стојановић, директор Српског култруног центра Модрича, најавио је да ће ова културна установа у овој години сваког мјесеца организовати по једну позоришну представу.

"Више од 200 посјетилаца, међу којима највише дјеце, уживало је у представи, и то је повод да такав ужитак Српски културни центар, љубитељима позоришта, омогући барем једном мјесечно", рекао је Стојановић.

Матица српска - ова младица има тек 191 годину - честитамо рођендан !

Музеј „Старо село” номинован за награду „Жива”

Аутор: Бранко Пејовићпетак, 27.01.2017. у 18:00

Старе куће у Музеју „Старо село” у Сирогојну (Фото С. Јовичић)

Сирогојно – Музеј „Старо село” који деценијама низом садржаја чува и промовише нашу вековну традицију градитељства и народних обичаја, на све бољем гласу је у свету.

Управо су обавештени да их је Форум словенских култура номиновао за награду „Жива” за најбољи музеј словенских држава, што у „Старом селу” сматрају изузетном чашћу и признањем.

Крајем прошле године музеј из Сирогојна представљен је као пример добре праксе на музејским конференцијама у Кини (Пекинг) и САД (Њу Орлеанс), а то је учињено и током овог месеца на француском Универзитету Сорбона.

На Сорбони је у оквиру пројекта „Културна база: друштвена платформа о културном наслеђу и европским идентитетима”, који спроводи шест европских универзитета, виши кустос „Старог села” др Никола Крстовић одржао предавање студентима докторских студија о наслеђу и обликовању света кроз причу о историји и значају овог музеја.

Потом су, у оквиру међународне конференције „Музеји за европско наслеђе 21. века”, представљене активности те установе из Сирогојна.

Поред нашег представника, на овом скупу излагали су еминентни стручњаци европских институција: професор на Сорбони за културно наслеђе Доминик Пуло, председник музејске асоцијације ИКОМ Европа Луиз Рапозо и други.

Организатор скупа била је Исидора Станковић, студент докторских студија и асистент на Универзитету Сорбона. Прошле године професори Пуло и Бертинет заједно са студентима и докторандима учествовали су у раду Летње школе музеологије у „Старом селу”. 

Подсећамо да је музеј из Сирогојна, на основу свог вишедеценијског преданог рада, маја 2014. године као представник Србије учествовао у Естонији на финалном избору за награду „Европски музеј године”, и да је 2012. добио специјално признање жирија Европске награде за културно наслеђе.

Ових дана објављен је пети зборник „Музеј на отвореном” за 2016/2017. годину, с радовима рекордних 35 аутора из 18 држава.

То је својеврсно музејско путовање од Сибира до Канаде без уласка у музеје, настало иницијативом и уредништвом виших кустоса „Старог села” Николе Крстовића и Јелене Тоскић.

Премијерно објављивање овог зборника било је на Сорбони. „Кроз текстове музеалци приповедају о својим музејима и о себи у њима, о њиховим визијама и промишљањима какви би ови музеји требало да буду, представљају општу слику о неким установама, али и микроскопски преглед појединих конкретних музејских активности”, написао је у рецензији др Срђан Радовић, научни сарадник Етнографског института САНУ.

Душко Трифуновић - мајстор стиха

28.01.2017 14:07 | А. Г.

Нови Сад - Велики Душко Трифуновић уписао се златним словима у српску књижевност, а остаће упамћен и по томе што је био први афирмисан пјесник који је сарађивао са рокенрол бендом, а многобројни умјетници овог викенда присјетиће се његовог лика и дјела.

Највише славе стекао је пишући пјесме за култно "Бијело дугме". Из те сарадње су се изродили хитови као што су "Има нека тајна веза", "Шта би дао да си на мом мјесту", "Главо луда...

Писао је текстове и за "Индексе", "Тешку индустрију", Неду Украден, Здравка Чолића, Арсена Дедића, а посљедње познато естрадно име са којим је радио је био Жељко Јоксимовић (пјесма "Има нешто"). Укупно је око 300 његових пјесама компоновано и снимљено.  Трифуновић, који је рођен 1933. у Сијековцу код Брода умро је 28. јануара 2006. у Новом Саду, осим што је писао прозу и поезију био је и телевизијски аутор. Био је плодан стваралац који је написао двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма. Сматра се заслужним за креирање нечега што је касније названо сарајевска рокенрол школа.

Наш стид од опанака обиће нам се о главу

У САНУ одржан разговор о афирмацији квалитетне музике. Можемо у Гучи трубу да подигнемо на виши ниво, а не да зовемо Северину као госта, каже етномузиколог Димитрије Големовић

Аутор: Мирјана Сретеновић

Памтим када сам осамдесетих година пролазио Врачаром, није било улице ни подрума у којима се не би чула свирка неког бенда. Данас тражим такав звук, али тога више нема. Млади можда немају могућности или не виде сврху бављења музиком – рекао је композитор Владимир Граић на панел дискусији у Српској академији наука и уметности, коју је организовао Међународни музички центар „Maestro international” на тему афирмације квалитетног музичког стваралаштва Србије.

– У нашој ризници постоји толико тога лепог, много је заборављених песама, док су музички мириси са Истока све опојнији – истакао је Граић и подсетио да је некада музика била седативно средство у општем безнађу у којем смо сви живели.

– Данас млађима треба дати шансу да нешто створе. Музичка омладина имала је на мене велики утицај: упутила ме је на нашу баштину и на старе мајсторе, одлазио сам на концерте на Коларцу. На фестивалима био сам мотивисан да покажем оно што сам створио у своја четири зида и имао сам прилику да се упоредим са другима. У Србији данас не постоји озбиљан фестивал популарне музике, нема више Београдског пролећа, ни Месама. Коме и како онда млади да покажу свој рад – пита Граић и констатује да је евидентна ерозија свега што је у музици ваљало.

Инструменталиста Бора Дугић испричао је да је био последњи клинац у крагујевачкој гимназији који је свирао на фрули, на згражавање девојака које су у то доба лудовале за Битлсима. Онда је почео да свира њихову „Жуту подморницу” на фрули и тако популарисао тај инструмент. – У Бугарској имају оркестар народних инструмената, док код нас људи осећају готово гађење када виде гусле. Наш стид од опанака обиће нам се о главу. Ако не можете да поднесете да је ваш деда, или прадеда, носио опанке, нешто није у реду са вашим васпитањем. Ја сам старешина фестивала фруле у Прислоници – Чачак. Добро је што су деца почела да свирају на фрули. Талентовани музичари морају да добију своје место на сцени.

Етномузиколог Димитрије Големовић рекао је да су у Прислоници расписали конкурс за савремену композицију, за фрулу, инспирисану фолклором. – На сличне начине можемо и у Гучи да трубу подигнемо на виши ниво, а не да зовемо Северину као госта. Такође, имамо пример да је емисија „Шљивик” на РТС-у, која је имала два милиона гледалаца, укинута као превише скупа. Она је била мост између елите и широких народних маса. Од сељанке до професора универзитета сви су честитали за ту емисију, јер је нађен заједнички именитељ, оличен у изворној песми, за људе у овој, по свему разједињеној, земљи – рекао је Големовић.

Говорећи о тамној страни музике и њеној употребној функцији коју је имала кроз историју, композитор Зоран Христић споменуо је да су најбољи маршеви стварани у доба Хитлера, али с намером да милионе поведу у ужасне походе. Рекао је и да је његова генерација билa ускраћена за познавање Мокрањчеве литургије, али је у пола ноћи знала песму „У тунелу усред мрака сија звезда петокрака”, да би после комунизма дошло до „потпуног исклизнућа” са турбо-фолком као опијумом за масе. Као добар пример издвојио је недавни концерт Дечје филхармоније на пуном Ташмајдану, „што показује да су људи жељни квалитетне музике” и похвалио акустичност сале Дома синдиката, предложивши да то буде дивна, обновљена концертна дворана усред града која би могла да носи Мокрањчево име.

Диригент Бојан Суђић је приметио да смо затрпани различитим статистикама које показују где смо ми у односу на свет у области економије, загађености ваздуха, спорта, али да нема јасног показатеља, у виду стратегије у култури, која би показала где је наше место и куда желимо да идемо.

– По чему меримо досеге појединих нација у прошлости, ако не по стању духа и идеја једне државе. Потребна нам је озбиљна евалуација, анализа и препознавање духа времена како би се стање побољшало, као и сазнање шта раде културе сличне нашој. Немамо право да не кренемо ка тражењу решења. Бугарска је постигла препознатљивост у музичком свету, ми нисмо, нити колеге из света знају шта овде радимо. Потребно је да се део новца, улаган да се код нас доведу светски оркестри, усмери и ка нашим ансамблима” – рекао је Бојан Суђић и истакао да се лично труди да оркестар РТС-а представља српске музичаре, баштину и композиторе. Истакао је и потребу да сагледамо тренутно стање нашег школства, јер нам талентовани свет одлази, и у том смислу подсетио да на водећим позицијама у Лондонском симфонијском оркестру свирају три наша музичара... Овај скуп ће, како је најављено, бити само један у низу разговора о стању у култури, с намером да струка да свој допринос да се ствари унапреде.

“Leptirova čajanka” Evite Bojkovac predstavljena u Banskim dvorima i na beogradskom Sajmu knjiga

Zbirka pjesma „Leptirova čajanka“ jedanaestogodišnje Dervenćanke Evite Bojkovac tokom oktobra promovisana je u banjalučkom Banskom dvoru, kao i na 61. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, na izložbenom štandu Predstavništva Republike Srpske.

Na promociji u Vijećnici Banskog dvora održanoj 20. oktobra učestvovala je mlada pjesnikinja, zajedno sa recenzentima Ostojom Đukićem i Draženkom Dervišević, te književnikom Rankom Preradovićem i Aleksandrom Marilović. Promociji su prisustvovali i učenici šestog razreda OŠ „Petar Petrović Njegoš“ iz Banjaluke.

Na beogradskoj promociji su učestvovali recenzent prof. dr Ostoja Đukić, književnici Ranko Preradović i Stevka Kozić-Preradović iz Banjaluke i Dervenćanka Aleksandra Marilović. Stihove koje je Bojkovac govorila izazvali su oduševljenje publike i predstavnika izdavačkih kuća iz Beograda, koji su izrazili interesovanje da budu izdavači novog tiraža. Za izdavačku kuću „Nova škola“ iz Beograda, koja izdaje časopis „Naj“ za osnovce, Evita je razgovarala o stvaralaštvu i utiscima sa dosadašnjih promocija.

Evita Bojkovac, učenica OŠ “19. april“, osim što piše pjesme, aktivno se bavi muzikom, crtanjem i slikanjem, pa je za svoju prvu zbirku pjesama sama uradila veoma zanimljive ilustracije. Dobitnica je više priznanja i nagrada na konkursima za likovno stvaralaštvo, a njene pjesme i crteži objavljivani su u raznim časopisima širom regiona.

 Derventa cafe

Promocija knjige Jasmine Radanović: Srećan je onaj ko u sitnicama pronađe ljepotu

U prepunoj maloj sali Centra za kulturu predstavljena je zbirka pjesama za djecu „Djetinjstvo u sjenci topole“, inače prvenca derventske prosvjetne radnice Jasmine Radanović. A ko bi mogao bolje da predstavi Jasminina djela nego Andrea, Marija, Sergej, Isidora, Bojan, Leo, Nađa i Aleksandar, koji su recitovali izabrane pjesmice njihove učiteljice.

Autorka se prije svega zahvalila porodici i prijateljima, recenzentima, predsjedniku „Vihora“ Savku Pećiću, načelniku opštine Miloradu Simiću i drugima.

– Ideju za ovu knjigu pjesama sam dobila nakon što je Derventu prošle godine pogodilo olujno nevrijeme koje je iz korijena iščupalo topolu ispred zgrade u kojoj sam odrasla. Kada sam vidjela da se to desilo, njenu nemoć, a za mene je predstavljala veliku snagu, mjesto gdje sam provela najljepše dane svoga djetinjstva, rodile su se emocije za koje nisam ni znala da postoje, pa sam joj na ovaj način odala počast, rekla je Radanovićeva, dodajući da nastavlja pisati i dalje.

Inače, djelo se sastoji iz sedam cjelina, od kojih je šest poetskih i jedna prozna, u kojoj su priče iz Jasmininog djetinjstva, a sa obzirom da se radi o njenom prvom djelu, ispunila je očekivanja, istakla je recenzent Ivana Ratkovac.

Prisutnima se obratio i predsjednik SKK „Vihor“ Savko Pećić, zaželivši Radanovićevoj da još dugo piše i druguje sa „vihorašima“, i iskoristivši priliku da uruči karte novim članovima kluba Tanenku Mariću, Slaviši Saviću i Saši Mičiću.     B. N. – Derveta Cafe